Oчување и неговање српског језика

Одбор за стандардизацију српског језика – искуства и поуке из двадесетогодишњег рада

Још се није назирао крај поигравања тла широм простора бивше државе СФРЈ, које је водило и распаду српскохрватског језичког заједништва, када се родила и остварила замисао да се оснује Одбор за стандардизацију српског језика. Основан је 12. децембра 1997. године. Оснивачи Одбора су три академије наука и уметности: САНУ, ЦАНУ и АНУРС, Институт за српски језик САНУ и Матица српска, факултети из Србије, Републике Српске и Црне Горе на којима се студира српски језик, те Српска књижевна задруга. Одбор је снован „полазећи од потребе за обједињањем стручњака за српски језик и институција које се научно баве српским језиком на целокупном његовом говорном простору, као и од потребе за језичким планирањем које би водило адекватној језичкој политици и пракси, нарочито нужној у новим државним приликама и новонастајућим међународним околностима“. Ово је написано у оснивачком акту у децембру 1997, када још ништа није било завршено на просторима бивше СФРЈ и српском говорном и националном простору.

Оснивачи су закључили Споразум о оснивању Одбора за стандардизацију српског језика, у чијем првом члану су наведени циљеви:

– обједињавање људи од науке и струке као и њихових институција на целокупном говорном простору српског језика како би програми истраживања стандарднојезичке и комуникацијске проблематике били што плодотворнији;

– систематско нормирање српског језика, с екавским и ијекавским изговором, свобухватно и у појединостима, и израда одговарајућих докумената и приручника, као и доношење аката који би обезбеђивали проходност меродавних иновација у нормативистици и језичкој пракси;

– доприношење међународној сарадњи домаћих институција и стручних појединаца са странима и уклапању српског језика и србистике у међународне пројекте и стандарде, терминолошке, комуникацијске и информатичке, а, када је неопходно, и оглашавање у међународним форумима, агенцијама и институцијама;

– унапређивање сарадње с државним органима како би србистика, и материјално, и кадровски, и програмски, могла јачати и оспособљавати се за адекватно реаговање на нове изазове, процесе и програме, који се, и зависно од технолошких (р)еволуција и независно од њих, намећу или се могу наметати на домаћој и међународној сцени.

– институција људи од струке, који су постигли готово једногласан став о најважнијим питањима у вези са статусом српског језика у Србији и на целокупном говорном подручју и око предлагања мера које би водиле унапређењу његовог положаја.

Први председник Одбора био је академик Павле Ивић – од оснивања 1997. до своје смрти 1999, затим академик Милка Ивић од новембра 1999. до јануара 2001, отада је на његовом челу академик Иван Клајн [до 12. 12. 2017].

Одбор, с обзиром на околности у којим је почео да ради, није имао времена за дуже припреме и прављења планова рада. Одмах је ушао у послове, с вером да је нужно да делује, ухвати корак с бурним временом. О томе сведоче подаци сачувани у Списима Одбора који су првих петнаестак година редовно излазили као годишња публикација. Читајући данас прве свеске Списа, уочавамо да је постојала готово идила између државе и Одбора: о томе сведочи много дописа органима тадашње савезне државе (СРЈ), и њених република Црне Горе и Србије, и Републике Српске, као и дописа највиших државних органа упућених Одбору. У тим дописима највиши представници државе показују спремност за сарадњу с Одбором у регулисању свих питања у вези са статусом и функционисањем српског језика. Међутим, од тога је мало шта остало као резултат важан за статус српског језика, сем финансијске помоћи за објављивање неких публикација штампаних у то време. У једној години била је значајнија финансијска подрша раду Одбора из три министарства у Влади Републике Србије. Како знамо, дошло је до разградње СРЈ, политичке прилике у Црној Гори су се измениле, статус српског језика значајно погоршао, а ни нове власти у Републици Србији нису показивале интерес за решавање питања српског језика, много агилније су се (утисак је био: и радије) бавиле питањима језика националних мањина. Отада је дуги низ дописивање са органима Републике Србије имало један смер, у ретким приликама смо добијали било какве одговоре на наше дописе у вези са ситнијим и крупнијим питањима везаним за статус српског језика. Такав случај био је 2014. године кад је поводом дописа Одбора органима Србије ради хитног доношења закона о језику министар просвете Томислав Јовановић одговорио и изразио спремност за сарадњу у свим питањима која се тичу српског језика. А 2015. године обратио му се министар просвете Срђан Вербић са захтевом да се Одбор укључи у стандардизацију букварске ћирилице. Ако су забелешке тачне, имали смо прилику да у раду годишње седнице одбора учествује и помоћник министра просвете Весна Фила, којој је упућено подоста критике и питања на рачун бриге о српском језику, на пример због катастрофалног стања српских лектората у свету. Наравно, ништа није учињено да се такво стање поправи – данас готово да нема ни катастрофалног стања: број наших лектората, и лектора које у славистичке центре упућује Србија занемарљиво је мали.

Готово да нема значајнијег питања у вези са функционисањем српског језика, а да се Одбор није оглашавао, писао, предлагао, нудио стручну помоћ. По томе се Одбор у значајној мери и препознаје у нашој културној јавности.

Одбор је у Програму рада истакао да ће пратити и подстицати рад на капиталним пројектима. На подстицај Одбора за ово време урађен је низ капиталних дела нужних за осавремењавање стандарднојезичке норме: Обратни речник српског језика Мирослава Николића (2000), Речник српскога језика у редакцији Мирослава Николића (2007, 22011). У едицији „Прилози граматици српскога језика“ објављена је Творба речи у савременом српском језику у две књиге академика Ивана Клајна(2002. и 2003), Синтакса савременога српског језика: проста реченица групе аутора, у редакцији академика Милке Ивић (2005), Лексикологија српског језика Рајне Драгићевић (2007), Фонологија српскога језика Снежане Гудурић и Драгољуба Петровића (2010). Такође, на подстицај Одбора приређена је измењена и допуњена верзија Правописа српскога језика у издању Матице српске (2010) и његова ијекавска верзија (2014). Објављена је Нормативна граматика српског језика у екавској (2013. и 2014) и ијекавској верзији (2015) академика Предрага Пипера и Ивана Клајна. Такође, објављена је и Синтакса сложене реченице у савременом српском језику групе аутора, у редакцији академика Предрага Пипера. Поред ових дела, која су настала на подстицај и уз подршку Одбора, чланови Одбора су у овоме периоду објављивали и друге књиге сличног карактера – граматике, језичке саветнике, правописне приручнике.

 Објављен је и велики број монографија и студија о различитим питањима савременог српског језика, које представљају научну подлогу за осавремењавање и допуну језичке норме. Нпр., чланови Комисије за синтаксу, према извештају ове комисије, објавили су преко четрдесет књига које су настале на подстицај и уз подршку Одбора за стандардизацију српског језика. Слично би се могло утврдити и за друге комисије.

Програми се у овом смислу остварују и учешћем чланова Одбора – и његових комисија – на многим научним скуповима, често и уз учешће Одбора у организацији таквих скупова, о чему сведоче зборници с таквих скупова – да поменемо зборнике са два скупа о синтакси у организацији Комисије за синтаксу и један о творби у организацији Комисије за творбу при МКС, те последњи управо објављен зборник о терминологијама са скупа који је одржан у организацији Комисије за терминологије при МКС, а у организацији САНУ и Института за српски језик САНУ. Да поменемо посебно и честа учешћа чланова Одбора на језичкој трибини у Коларчевој задужбини, и да издвојим посебније да су сарадници на изради Речника САНУ у септембру 2014. у оквиру Дана европске баштине одржали серију предавања под називом Речник Српске академије наука и уметности – од речи до писмености. Био би велики списак свих сличних активности чланова Одбора. Не умањујући значај многих скупова и зборника с њих који нису поменути, да овде само поменемо редовне годишње скупове слависта у Вукове дане на Филолошком факултету у Београду и зборнике радова с њих, од којих су многи у најдиректнијој вези с програмом Одбора.

Интензивнији и видљивији рад на промовисању српског језика, његовог статуса у друштву – од школства до универзитета, у јавном животу, у дијаспори и славистичким центрима света, статуса ћирилице, заузимање за заштиту српске писане баштине на предавањима, трибинама, у емисијама, у штампи – резултат је и честих расправа на Одбору и његовим комисијама, посебно Комисији бр. 7 – за односе с јавношћу и решавање неодложних питања. Чланови Одбора су свесрдно и активно подржали и две сродне акције за чување и неговање српског језика, које су покренули Министарство културе и информисања и лист „Политика“, на последњој годишњој седници то је био и један од закључака Одбора.

 У тачки 2 Програма рада Одбора истакнуто је да ће он „подстицати рад на хитном остваривању библиографских пројеката“. Иако се могло учинити више, и овде има резултата. Тако су на подстицај Одбора настале Библиографија радова из морфологије и творбе речи (1950–2000) Милице Радовић Тешић и Весне Ломпар, у оквиру програма Комисије за морфологију и творбу речи, и Грађа за библиографију српске синтаксе (2000. и 2004) у оквиру Комисије за синтаксу. Ова библиографија је допуњена јединицама из последњих десет година и ускоро ће бити на сајту ради увида и допуна, надамо се идуће године и објављена. Надамо се да ће и библиографија из морфологије и творбе бити допуњена. Вреди овде поменути и целокупну библиографију часописа „Наш језик“ (2012), као и часописа „Јужнословенски филолог“ (2013). Иако није рађена у сарадњи с Одбором, значајна је и библиографија радова из творбе речи коју је урадио проф. Божо Ћорић, а пред нама је и недавно изашла једна специјална – Библиографија Института за српски језик САНУ 2007–2017. И неке друге комисије Одбора за стандардизацију српског језика су наговестиле скору израду библиографија.

Одбор је ставио у своје задатке и бригу о изграђивању научног подмлатка. За двадесет протеклих година увећао се број високообразованих језичких стручњака, неке институције су значајно порасле. Међутим, не треба заборавити да се у међувремену догодила Болоња, па ћемо резултате тек моћи да процењујемо. О овоме је било говора и на састанцима Одбора; на једном од последњих је и закључено да је потребно замолити професоре на факултетима да појединим способним студентима на докторским студијама дају теме за докторску дисертацију у складу са потребама попуњавања белина. Ову идеју требало би дефинисати, можда и са списком неких важних неистражених тема, и доставити факултетима.

 Напоредо с овим пословима, Одбор се стално бавио и појединачним питањима српског језика која намеће свакидашњица. То су питања која се тичу статуса неке језичке појаве у стандардном језику, или статуса српског језика и писма на српском језичком простору или у свету, посебно у славистичким центрима. Одбор своја саветодавна мишљења и препоруке о тим питањима најчешће износи у виду одлука; досад их је објавио шездесет седам. Одбор своје ставове износи и у другим видовима – у препорукама, мишљењима и сл. о појединим питањима, затим у виду одговора на питања појединаца, институција и државних органа.

 Поред набрајања резултата рада Одбора, а нису могли ни сви крупнији бити побројани, треба истаћи да је Одбор на својим годишњим заседањима, и посебно на састанцима Комисије бр. 7, анализирајући рад и резултате истицао и одређене слабости. Његове комисије, или већи број њих, нису се често састајале, нису се довољно ангажовале; рад се сводио на индивидуални научни рад, што је свакако вредно – и што представља научну подлогу стандардизацији српског језика и сл. Али изостајале су активности важне за деловање Одбора, понекад су ипак пролазили проблем а да се Одбор / одговарајућа комисија није огласила. Више пута смо истицали да рад и учинци Одбора умногоме зависе од рада његових комисија. Уочљив је био пад елана у раду извесног броја чланова комисија, и њихових председника, па и неких чланова Одбора. На то је могло утицати извесно разочарање односом државе према српском језику, игнорисање Одбора кад јој се обраћао и указивао на проблеме у вези са статусом српског језика и ћирилице. Такође, за двадесет година доста чланова Одбора и комисија је умрло, неке су стигле године, неки су се удаљили од комисија, а то није праћено попуњавањем и подмлађивањем комисија. На то је указивано и на годишњим заседањима Одбора, а и у другим приликама, председницима комисија упућиван је апел да их подмлађују. У том смислу Комисија бр. 7, мали Одбор, ове године је донела закључак и доставила га свим председницима комисија у коме се тражи да обавезно бирају нове чланове и своје потпредседнике. Не мисли се на обавезно масовно укључивање нових чланова, али се тражи стално подмлађивање, узимајући у обзир расположиви кадар у научно-наставним центрима на целокупном језичком простору.

Одбор полази од неспорне чињенице да језичку политику воде заједно држава и струка: језичко планирање врши струка у тесној сарадњи с државом, а језичку политику утврђује и проводи држава у тесној сарадњи са струком. Одбор у своме раду полази од становишта да је струка дужна да држави стоји на располагању код утврђивања и спровођења језичке политике. Зато је у протеклим годинама разматрао многа питања која се тичу статуса српског језика и писма у Србији и на другим деловима српског језичког простора, као и положаја српског језика у славистичким центрима у свету. И давао је своја мишљења и предлоге у вези с тим – и када држава није имала довољно слуха за мишљење струке. Сведоци смо да су неке државне одлуке из домена језичке политике усвојене без консултовања струке донеле тéшке и тêшко поправљиве последице; на другој страни – трпимо последице што држава није у одређеним приликама деловала, и кад је Одбор то предлагао. То је зато што у Србији после распада државе Југославије није било утврђене језичке политике.

Без обзира на ову чињеницу, Одбор није одустајао од ангажовања око ових питања – везаних за статус српског језика у најширем значењу те речи; радио је на испуњавању обавеза које су пред њега постављене приликом оснивања. Напоредо са праћењем језичке проблематике и давања мишљења кад је сматрао да је то потребно или кад му се неко обраћао за савете, Одбор је покушавао и да сагледа проблеме с којим се суочавамо кад је посреди национални језик и да понуди одговоре који би помогли у осмишљавању српске језичке политике. У последње време Одбор је био суорганизатор научних скупова о најактуелнијим питањима језичке политике: тако је 2013. у САНУ, са још неколико институција оснивача и Одбором „Ђорђе Зечевић“ за неговање и унапређење ћирилице, одржан научни скуп под називом „Српски језик и актуелна питања језичке политике“, 2015. скуп под називом „Српски језик и актуелна питања језичког планирања“ – опет у САНУ. На ова два скупа разматрана су готово сва питања која би била значајна при утврђивању националне језичке политике. А у закључцима с овог другог скупа стоји и тај да је нужно с државним органима утврдити приоритете језичке политике. Године 2017. одржан је округли сто „Српски језик и српско писмо данас“ у АНУРС у Бањој Луци у организацији две академије АНУРС и САНУ и Одбора за стандардизацију српског језика. Између осталог у закључцима је истакнута потреба да се без одлагања приступи научној обради и публиковању српских средњовековних рукописа из БиХ, чиме би се стало на пут њиховом присвајању.

Сматрамо да је крајње време да држава преузме свој део одговорности за статус српског језика, за утврђивање и провођење језичке политике, да се истакне политичка воља унутар српске друштвене и политичке заједнице и доведе у хармонију са струком како би се трајно водила брига о статусу српског језика и писма. Данас, двадесет година од оснивања Одбора, има назнака да је у нашој држави, и у Републици Српској, сазрела свест о значају српског језика као националног језика за очување националног идентитета па и суверенитета и назире се опредељеност највиших државних органа за приступ изради националне језичке политике, у чему се види и Одбор за стандардизацију српског језика. Захваљујући томе, неке ствари значајне за статус српског језика су помакнуте: у овој години Министарство културе и информисања је покренуло рад на изменама закона о језику и писму, у који је укључило и рад представника Одбора за стандардизацију српског језика. Не знамо још какве ће измене донети закон, али је сигурно да ће се кренути ка поправљању статуса српског језика и ћирилице, да ће се од стања запуштености кренути ка стању уређености. Приликом израде стратегије културе ово министарство је такође на одговарајући начин ангажовало и стручњаке за српски језик, а од тога је важнија чињеница да је оно препознало значај српског језика као једног од централних чинилаца српског националног и културног идентитета. Можемо очекивати и од Министарства науке и просвете значајно бољи однос према националном језику.

Одбор данас окупља велики број српских језичких стручњака и све релевантне институција и већ после првих година деловања постао је ауторитативно тело, које се не цени само на просторима српског језика, већ је изазивао суревњивост, и поштовање, код стручњака у окружењу, посебно из земаља које баштине исти некад заједнички нам језик. Са задовољством се може констатовати да је данас сагласност српских лингвиста о значају Одбора и потреби његовог деловања на остваривању задатака који су утврђени пре двадесет година и већа него у време његовог оснивања.

Прилика је ово и да констатујемо да данас са нама није више чланова Одбора из првог његовог састава: академик Павле Ивић, академик Милка Ивић, академик Новица Петковић, научни саветник др Драго Ћупић, научни саветник др Егон Фекете, проф. др Јован Јерковић, проф. др Милан Драгичевић, те мр Бранислав Брборић, члан Одбора и његов први секретар. Нису међу нама ни сви тадашњи челници установа које су оснивачи Одбора, као и већи број чланова појединих комисија у оквиру Одбора. Данас, кад се присећамо оснивања Одбора и осврћемо на пређени пут и постигнуте резултате, осећамо потребу да се захвалимо свима оним који нису са нама, да искажемо своје велико поштовање према њиховом делу.

После двадесет година рада Одбора за стандардизацију српског језика са задовољством можемо констатовати да је он учинио много; многа питања у вези са статусом и(ли) функционисањем српског језика не би била покренута ни решена без њега, Одбор је препознат у научним и културним круговима на српском језичком простору; заслуга је и његова што су одговорни представници државе у Србији и Републици Српској схватили значај српског језика и потребу за осмишљавањем српске језичке политике за целокупан српски језички простор. То нам даје снагу, а то нам је и обавеза, да у наредним годинама и деценијама радимо и снажније и организованије, саборно, на остваривању задатака који стоје пред Одбором, а његов значај и улога данас нису мањи, већ – напротив – већи, исто тако и изазови.

Срето З. Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика