БОЉЕ ЋИРИЛИЧКИ И ЛАТИНИЧКИ НЕГО ЋИРИЛИЧНИ И ЛАТИНИЧНИ

Средином септембра 2004. године Одбору за стандардизацију српског језика обратио се дипл. инж. Томислав Радојковић, саветник у Министарству просвете и спорта, дописом са следећим садржајем:

„Иако сам по струци електроинжењер, настојим да се правилно изражавам и да поштујем норму српског језика. То од мене захтева и посао који сада обављам у Министарству просвете и спорта. Често имам дилеме у вези с језичким питањима па их решавам консултујући језичке приручнике и језичке стручњаке. У једном примеру остао сам збуњен — јер сам добио различите одговоре на питање: Шта је правилније ћирилички или ћирилични?!

Молим вас да ми одговорите како да разрешим убудуће та или слична колебања када је у питању употреба придева и прилога на -чки/-чни или да о томе донесете посебну одлуку.“

Одговор

Ликови ћирилички и ћирилични (као и ликови латинички и латинични) у складу су с правилима творбе речи у српском језичком стандарду. Међутим, предност треба дати облицима ћирилички и латинички, будући да се односни придеви у нашем језику првенствено граде помоћу суфикса –ски, док облик на –ни не доноси никакву разлику у значењу.

Образложење

Реч је о дилеми између два наша најраспрострањенија придевска суфикса: суфикса  -ан (с непостојаним а, у одређеном виду -ни) и суфикса -ски (који има само одређени вид, с аломорфима -чки, -шки, -ки). У принципу, онај први служи за творбу описних придева (нпр. мир-ан, радост-ан) а други за творбу односних (релационих) придева, тј. оних који изражавају везу с именицом у основи: спортски — који се односи на спорт, војнички — који се односи на војнике и сл.

Као и многе поделе у језику, и ова у пракси постаје мутна и неодређена, из више разлога, од којих су најважнији следећи:

(а) Односни придеви могу се градити и са суфиксом -ни, и то у првом реду они који немају неодређеног вида на -ан, нпр. кућни (који се односи на кућу), недељни, државни, трбушни, источни и многи други.

(б) Првобитно односни придеви могу добити и описно значење, нпр. јуначки ’који се односи на јунака’ → ’јуначан, храбар’, царски ’који се односи на цара’ → ’величанствен, раскошан’, астрономски ’који се односи на астрономе или астрономију’ → ’огроман, неизмеран’.

(в) Придеви страног порекла код нас се најчешће адаптирају тако што се страном придевском суфиксу додаје наш суфикс -ан (-ни), а међу тим придевима већина су односни, нпр. колониј-ал-ан, монет-ар-ни, репрес-ив-ан, тенденци-оз-ан, тип-ич-ан итд.

Пошто би расправа о свим придевима на -ан/-ни и -ски захтевала превише простора, у даљем излагању ограничићемо се на придеве са завршетком -ичан/-ични односно -ички. При том под „завршетком“ подразумевамо две могућности:

– Праве суфиксе -ичан, -ични, -ички имамо у речима као што је управо наведено типичан, или у династички, туристички и сл., где је први део (-ич-) настао фонетском алтернацијом од грчког суфикса -икós, или одговарајућих суфикса у западноевропским језицима, на шта је додато наше -ан односно -ски. (Само изузетно овакви суфикси се јављају у речима с домаћом основом, нпр. себ-ичан.)

– Напротив, у примерима као што су ћирилични и ћирилички, или двојезичан, лиричан, парнични, усклични, морнарички, физички и сл., суфикс је само -ан/-ни, односно само -ски. Сегмент -ич- у том случају не припада суфиксу него основи, при чему је глас ч настао од к или ц на крају основе (језик, лирик-а, морнариц-а итд.). Треба напоменути да је за многе придеве тешко одлучити да ли имају неодређени вид (на -ан) или само одређени (на -ни). У томе ни лексикографи не успевају увек да буду доследни, о чему нам сведоче многи парови одредница у Речнику Матице српске (РМС). Тако је у одређеном виду дато црногорични, али у неодређеном б(ј)елогоричан; сферични је дато у одређеном виду а цилиндричан у неодређеном, иако оба придева изражавају облик геометријског тела.

Што се тиче односа између -ичан/-ични с једне стране и -ички с друге, на шта се своди питање инж. Радојковића, можемо разликовати три случаја.

(I) Само у облику на -ичан (-ични) јављају се описни придеви као фантастичан, аутентичан, хаотичан, архаичан, карактеристичан, фотогеничан, проблематичан и слични. У једном раду у часопису Наш језик (књ. XXVIII, 1990, св. 4–5, стр. 214–233) Ирена Грицкат посебно је издвојила подгрупу придева „са значењем из области физиологије, психологије, патолошких стања и сл.“, као рахитичан, склеротичан, неуралгичан, хроничан, флегматичан, апатичан, параноичан, носталгичан и сл. Можемо томе додати и већину придева изведених од именица на -ија, као мелодичан, хармоничан, ироничан, хистеричан, енергичан, алергичан, симетричан, затим понеке изведене од именица мушког рода на сугласник, као типичан, симболичан, цилиндричан, фелеричан, а наравно и оне од домаћих прилога са завршетком на -це: хотимичан, д(ј)елимичан, м(ј)естимичан, летимичан, наизменичан, насумичан, нехотичан и др.

(II) Само на -ички изводе се придеви од именица на -ика (технички, физички, гимнастички, ботанички, музички, фабрички, клинички, керамички, оптички итд.). Изузетно се јавља понеки описни на -ан, као паничан, лиричан; наспрам односног политички (који се односи на политику) имамо описно аполитичан (који се не занима за политику), а поред традиционалног граматички (који се односи на граматику) у новијој лингвистици јавили су се описни термини граматичан и неграматичан, за конструкције које јесу, односно које нису, могуће према правилима граматике датог језика.

(III) За придеве изведене од осталих врста основа јавља се и -ички и -ичан, према томе да ли су претежно односни или описни. Од именица на -ик, рецимо, већином су односни као католички, арктички, раднички, свештенички, песнички, коњанички, правнички итд., али имамо и описне циничан, скептичан, ризичан, безобличан, а од празнички (забележеног у РМС) обичније је празничан, што показује да се поред односног значења ’који се односи на празник’ пробило значење ’свечан, весео’. Од именица на -ист(а) по правилу имамо придеве на -ички, као у туристички, будистички, фашистички, бициклистички, урбанистички, криминалистички, хуманистички, феминистички итд., али тамо где преовлађује описно значење јављају се и дублете на -ичан, за које ћемо примере видети ниже.

Од именица на -ица готово сви придеви су односни и јављају се само у одређеном виду, али је суфикс за неке -ички а за неке -ични. Тако имамо с једне стране изб(ј)еглички, подморнички, морнарички, коњички, болнички, зам(ј)енички, суботички, чукарички, домаћички, удовички, па и кукавички и удворички, мада су ова два придева по значењу пре описна него односна. С друге стране имамо породични, гранични, станични, пшенични, м(ј)енични, гљивични, последични (посље-), куглични, карлични итд., уз понеки описни с неодређеним видом, као безграничан или правичан. (РМС даје и одредницу кривичан, али само у неуобичајеном значењу ’неправедан’, док за правно значење [као у кривични законик и сл.] напомиње да има само одређени вид.)

Најзад, има и случајева где се од једне исте основе придев изводи и помоћу суфикса -ички и помоћу -ични односно -ичан. Негде разлика у суфиксима подразумева разлику између односног и описног придева, нпр. логички (који се односи на логику) — логичан (који нужно произлази из нечега), етички (који се односи на етику) — етичан (моралан, честит), акустички (који се односи на акустику) — акустичан (који добро прима и преноси звук), статички (који се односи на статику) — статичан (непокретан, који се не мења), реалистички (који припада реализму) — реалистичан (који реално гледа на ствари) итд. Придев језички односи се на језик (говор), а језични (осим у хрватском) на језик као орган.

Таква опозиција, међутим, није никада доследно спроведена. Ирена Грицкат у поменутом раду (стр. 220) истиче да би се према значењу могло очекивати да уз лаички и стоички постоје и описни придеви *лаичан и *стоичан, али таквих нема. На истом месту она наводи низ примера „код којих се не запажа, или се тек у незнатној мери запажа, разлика у значењима између изведеница на -ички … и на -ич(а)н“. Такви су парови аподиктички– аподиктичан, еклектички–еклектичан, јеретички–јеретичан, метафорички–метафоричан, скептички–скептичан, токсички–токсичан, фанатички–фанатичан, херметички–херметичан, хидраулички–хидрауличан, хумористички–хумористичан, егоистички–егоистичан, оптимистички–оптимистичан, песимистички–песимистичан и многи други.

Њима можемо додати истозначне парове на -ички и -ични (без неодређеног вида). РМС даје под заједничком одредницом, или упућујући знаком једнакости с једне одреднице на другу, воденички и воденични, водонички и водонични, чињенички и чињенични, реченички и реченични, зам(ј)енички и зам(ј)енични, парнички и парнични, хералдички и хералдични, термодинамички и термодинамични и друго. Ствар се још компликује када се од исте основе јави и варијанта на -ски односно -ијски, као у естетички– естетичан–естетски (све под истом одредницом у РМС) или алегорички– алегоричан–алегоријски. Кантов филозофски термин категорички императив (тако у Енциклопедији Просвете и у речницима страних речи) у РМС је забележен као категорични, категорички или категоријски императив.

Оваква двојства и тројства неизбежна су у језику, с обзиром на различите путеве доласка речи и њихове међусобне утицаје, али је очигледно да не обављају никакву корисну функцију када нису повезана с разликом у значењу нити у придевском виду. Језик настоји, колико је могуће, да их елиминише. Видимо то када у РМС нађемо одреднице као кукавичан, физичан, музичан, механичан, космичан, националистичан, терористичан, облични, фабрични, математични, монархични и сличне, које су делом потврђене код старијих писаца, али су данас напуштене за љубав облика на -ички. Слично томе али обрнуто, И. Грицкат је констатовала (нав. д., стр. 221) да „необично делују“ придеви иронички, класички, комички, панички, пластички, романтички, трагички, хистерички и други које је нашла у Матешићевом обратном речнику, а уместо којих су данас остали у употреби само облици на -ичан.

Враћајући се на питање од кога смо започели ово разматрање, морамо рећи да РМС даје само облике ћирилички (с два акцента) и латинички, а једнако је и у Правописном речнику из 1960. У пракси, међутим, бар су исто толико уобичајени и облици ћирилични (ћирилични текст, ћирилично издање, ћирилична верзија и сл.) односно латинични. Будући да су оба придева несумњиво односна а не описна (не постоји облик на -ичан, не може се рећи *Ово издање је врло ћирилично и сл.), јасно је да и ови парови спадају у ред истозначних, нефункционалних дублета типа воденички = воденични. Отуда закључак да су оба облика прихватљива, али да предност треба дати суфиксу -ички, с обзиром на његову примарну функцију грађења односних придева.

***

Нацрт одлуке бр. 47 припремио је Иван Клајн, председник Одбора, и он је, с мањим дотеривањем, прихваћен на осмој годишњој седници Одбора за стандардизацију српског језика одржаној 18. фебруара 2005. године.