Oчување и неговање српског језика

ГОТОВО УВЕК — ПРВО ИМЕ ПА ПРЕЗИМЕ

Средином априла 2004. године председнику Одбора за стандардизацију српског језика обратио се др Драган Благојевић, с Математичког института САНУ, е-поштом следећег садржаја:

Поштовани професоре Клајн,
Својевремено сте писали о лошој навици да се прво пише презиме па име (Марковић Марко, на пример). Та навика несумњиво потиче још из основне школе. Тамо су ђаци у дневнику поређани по презименима. Вероватно их зато и већина наставника ословљава презименом. Тако је, нажалост, и у средњим школама, у шта сам имао прилике да се и сам уверим, јер, као спољни сарадник, држим неке часове у Математичкој гимназији. Ако за писање имена таквим редоследом у дневнику и има неког оправдања, онда за исти редослед у сведочанствима и дипломама таквог оправдања баш и нема.

Но, да не ламентирамо него да покушамо да ствар поправимо. Предлажем Вам да ваш Одбор за стандардизацију пошаље један званични допис Министарству просвете и да предложи да се ђаци у дневницима и другим документима (матичним књигама, сведочанствима, дипломама) уписују прво именом па презименом. А редослед може да буде на основу презимена.

За ово је потребно да се мало промене одговарајући обрасци. За то је ипак потребна иницијатива ауторитативнијег тела, на пример вашег Одбора. С обзиром на то да неко мени близак ради на одговарајућем месту у Министарству и да може да нешто такво погура, усуђујем се да прогнозирам да би то прошло. А верујем да би за неколико година поменута лоша навика постала ретка … а и министарка је лингвиста, па би имала разумевања за иницијативу.

С поштовањем,
Драган Благојевић

***

Слажући се са др Драганом Благојевићем, коме захваљујемо на драгоценој иницијативи, утврђујемо следећи став, с којим ћемо упознати не само министра просвете и спорта него, преко дневних листова и радијско-телевизијских кућа, и најширу јавност.

Имена и презимена жена и мушкараца, домаћа и страна, ваља у српском језику говорити и писати тако да готово увек прво дође име па презиме: Марко Марковић, Марија Станковић, Фрањо Силић, Изет Сарајлић, Елизабет(а) Тејлор, Џон Ленон, Бела Хамваш, Дагмара Циранкијевич итд.

Изузетак су телефонски именици, азбучни каталози у библиотекама, платни спискови, школски дневници и сл., мада би у школским дневницима, да би се однеговала ваљана навика, требало писати прво име па онда презиме, с тим што би редослед навођења могао бити и даље по презимену. Када се наведе прво презиме, треба иза њега ставити запету.

У свим другим ситуацијама и у свим стандарднојезичким стиловима требало би се држати нормалног редоследа — прво име па онда презиме. То је неопходно и у читуљама дневних листова без обзира на то какав је редослед у поднесцима ожалошћених породица, што за собом повлачи и обавезно деклинирање мушких презимена (нпр. Нашем драгом и никад непрежаљеном оцу Марку Петровићу дајемо шестомесечни помен у суботу … итд.).

Коментар

Реч је о обичају који следи огромна већина европских језика, земаља и народа, с изузетком нама блиских суседа — Мађара, који у своме језику по властитој традицији чине супротно, али се изван мађарског језика редослед саображава у складу с обичајима већине народа и језика, без обзира на то да ли су посреди велики или мали народи и језици — у Европи, Северној Америци, Јужној Америци и Аустралији, док немамо података како се поступа у бројним азијским и афричким језицима.

Међутим, када је реч о кинеском језику, у њему је обичај истоветан ономе у мађарском, али, кад се кинеска имена пренесу у друге језике, задржава се кинески начин писања, дакле Мао Цедунг, Џоу Енлај (раније Мао Це Тунг, Чу Ен Лај), Ђијанг Цемин итд., где су Мао, Џоу и Ђијанг презимена, а не имена.

Када је реч о домаћим именима и презименима, нама је познато да се у Политици, у њеним вишестраничним читуљама, исправљају правописне и друге грешке, лексичко-стилске и синтаксичке (укључујући и замену сати — часовима, што иначе није у складу с Одлуком Одбора бр. 1, где је препоручена употреба сати, на чему је инсистирао својевремено и сам Вук Караџић), али се задржава редослед имена и презимена који наводе странке, укључујући и недеклинирана мушка презимена (нпр. у празничном броју Политике, 1–3. мај 2004. године, стр. Д3, двапут стоји Рајичић Владимира, а једном, правилно, Владимира Рајичића; Радић Анки, исто, стр. Д3; Бабић Загорка и Корица Војна [тј. Војни, у дативу], исто, стр. Д4).

Премда ово није правописни, него синтаксичко-стилски проблем, неће бити згорег да се подука за његово решавање наведе и у будућим издањима Правописа српскога језика, макар у Речнику уз Правопис, тј. да се наведе више домаћих и страних примера који би указивали на прескриптивну норму, укључујући и изузетак од ње кад је посреди говорење и писање кинеских имена и презимена, за које не важи прилагођавање.

Обавезност ове норме, поред осталог, обезбеђује јасно разазнавање шта је име а шта презиме, једнако важно и за домаћа и за страна имена. Ако то не бисмо поштовали, не бисмо нпр. знали шта је име а шта презиме у оваквим случајевима: Милић Мишић, Анка Дутина, Шандор Пал, Џорџ Стјуарт, Метју Арнолд и сл.

Кад је посреди ословљавање, интимнија комуникација искључује презиме, а јавна га подразумева, с одговарајућим атрибутима и апелативима (Поштовани господине Петровићу, Уважени колега Радовановићу, Цењени докторе Богдановићу и сл.), мада иза апелатива може доћи и име у полузваничној употреби.

***

Предлог ове одлуке сачинили су Иван Клајн, председник Одбора, и Бранислав Брборић, секретар Одбора. Одлука је усвојена на 8. седници Одбора за стандардизацију српског језика, одржаној 18. фебруара 2005. године.