Oчување и неговање српског језика

ИСПРАВКА

У чланку Радице Момчиловић „Ко и зашто черечи српски језик“ у Илустрованој политици од 10. октобра 1998. године објављен је низ нетачних тврдњи, од којих се овде исправља само један део.

Радица Момчиловић није разговарала „са представницима супротстављених страна“, већ с представницима само једне од њих.

Није истина да су Павле Ивић и Бранислав Брборић рекли да је црногорски језик неминовност.

Неистина је да Павле Ивић жели одвојити Републику Српску од матице Србије. Настојање Момчила Крајишника и Радована Караџића да се Република Српска стандарднојезички изједначи са Србијом, за које је у своје време Павле Ивић показао уздржано разумевање, сматрајући да Срби ијекавци треба о томе сами да одлуче, било је усмерено на уједињење, а не на одвајање.

Не одговара стварности тврђење да постоје „хрватски филолози међу Србима“, а поготово је неистинито тврђење да има српских филолога чији би ставови били идентични ставу Далибора Брозовића изнетом у антрфилеу на стр. 19.

Није истина да је Вук, стављајући 1850. године свој потпис испод текста Бечкога књижевног договора, под „једним народом“ мислио само на штокавце. Био је то договор Вука Караџића и Ђуре Даничића са хрватским представницима, кајкавцима и чакавцима.

Није тачно да Вук године 1861. није пристао на критеријум верске поделе у националном диференцирању. Цитат који следи иза те тврдње управо показује да је пристао.

Груба је неистина да се Ивић, Брборић и Клајн „залажу“ да су Срби само екавци.

Група интелектуалаца која се супротставила Слову не „нагиње естаблишменту“. Естаблишмент је оличен у русисти Радмилу Маројевићу, средишњој личности Слова, који је први декретом постављени (а не изабрани) декан Филолошког факултета у Београду.

Измишљена је тврдња да је понашање Павла Ивића прохрватско, и да га је „католичанство пригрлило за време онога рата“.

Нетачно је да Павле и Милка Ивић „све чине да се центар српске филологије пребаци у Нови Сад“.

Нико међу Србима не покушава да „расрби“ Петра Петровића Његоша, Мешу Селимовића и Иву Андрића.

Нетачно је да је Матица српска сместила дубровачку књижевност у одељак стране литературе „под диригентском палицом Павла Ивића“. Он чак није обавештен да је то учињено.