Oчување и неговање српског језика

ИСПУЊЕНА НАЦИОНАЛНА ОБАВЕЗА ОД ПРВЕНСТВЕНОГ ЗНАЧАЈА

Зашто и како смо коначно добили једнотомни Речник српскога језика

Уводне напомене

Једнотомни описни Речник српскога језика објављен је 2007. године, после вишедеценијског чекања и уједначавања лексикографских поступака. Речник је резултат заједничког подухвата чији су учесници били Матица српска, која је истовремено и издавач, и Институт за српски језик САНУ, чијих је 11 стручњака приредило речничку грађу. Коначан текст редиговао је и уредио проф. др Мирослав Николић, аутор веома запаженог Обратног речника српскога језика (2000), који се појавио у заједничком издању Матице српске, Института за српски језик САНУ и Палчића као извршног издавача. Приређивање и штампање једнотомног речника омогућило је Министарство науке Републике Србије. Подршку током израде речника пружали су Институт за српски језик САНУ (кадровску, пре свега). У завршној фази у помоћ је притекла и „Београдска књига“, а Милан Тасић, уредник, дао је корисне примедбе и урадио завршну коректуру и ревизију. Издавач нам је доставио две рецензије једнотомног Речника српскога језика. Рецензенти ове књиге били су академик Иван Клајн, председник Одбора за стандардизацију српског језика, и проф. др Драгољуб Петровић, члан Одбора за стандардизацију српског језика и председник једне његове комисије (Ком. бр. 8).

Комисија за односе са јавношћу и решавање неодложних питања (Ком. бр. 7), на својој првој седници у 2008. години утврдила је текст нацрта ове одлуке, полазећи од рецензија као и устаљене праксе у раду Одбора да се огласи поводом значајних подухвата у којима су учествовале водеће институције које се баве питањима српског језика и његове стандардизације на свим пољима језичке реализације, односно у које су били укључени чланови Одбора и његових комисија. У вези с појавом овог речника, у средствима јавног информисања и научним и стручним круговима, био је већи број запажених реаговања, а неки писани прилози уврштени су у СПИСЕ X Одбора за стандардизацију српског језика (2007). Посебном својом одлуком, намењеној културној, научној и стручној јавности, Одбор се оглашава јер је реч о још једном капиталном делу српске лексикографије и српске науке у целини. To je сведочанство једног времена и јединствено народно и културно благо на основу кога се могу читати историјске судбине српског народа.

Мишљења и оцене

У савременој српској лексикографији није било дела пожељног и неопходног свима који су имали потребу да одговоре на свакодневне, најпрече и најосновније потребе како у лексикографији, тако и у лингвистици – закључује у својој рецензији академик Иван Клајн.

До појаве овог речника нисмо имали одговарајући лексикографски приручник савременог српског стандардног језика,јер су постојећи речници (Вуков Српски рјечник [1818, 1852], Луја Бакотића [1936], Милоша Московљевића [1996, 1990, 2000], као и Милана Ђ. Милићевића, односно Броза–Ивековића [1901]) били, у ствари, речници књижевнога језика – српскога, српскохрватскога,односно последњи – хрватскога.

Неке појединости веома су важне, истиче један од рецензената (Д. Петровић) с обзиром на то да се речници нису писали често, а када су се појавили, били су забрањени (Московљевићев), па су стога остали „неоцењени“ у српској култури. Ипак, речници који нису у свему одговарали својој намени или су постајали неактуелни у свему у времену у коме живе њихови корисници, сведочанство су једног времена и јединствено народно и културно благо на основу кога се може сагледати и судбина српског народа.

За овај најновији речник може се рећи и нешто више од поменутог: он, у пуном сјају, открива велико богатство српске књижевнојезичке лексике. Без техничке апаратуре, садржи 1561 страницу великог („енциклопедијског“) формата. У њему је садржано око 85.000 уазбучених и акцентовано обрађених речи и неколико пута више објашњења њихових значења. У њему се садржи богат инвентар израза као специфичности српског језика које није лако (дословно) превести на друге језике. Њихово тумачење помоћи ће посебно лексикографима, преводиоцима и читаоцима књижевноуметничких дела јер тога нема у другим речницима српског и српскохрватског језика.

Битне карактеристике речника су и те да он обухвата најважнију лексику из свих видова постојања и испољавања стандардног српског језика. При томе је важно рећи и то да се наводе и могућности лексичког и стилскофункционалног раслојавања. Истовремено, додате су уобичајене речи којих није било у једнотомном речнику: аблендовати, адаптер, аеробик, аикидо, ајатолах, акциза, алерголог, алкотекст, анимација, антифриз, апоен, аспиратор, аудио-касета, ауспух, ауто-карта, ауто-сервис, афро-фризура, ацидофилан и друге. Већ постојећа значења проширена су новим као, на пример, под албум додато је значење плоче, диска или касете, под аранжман –музичко и туристичко значење.

Приређивачи-аутори настојали су да се из грађе искључе све застареле речи и њихова значења, а то се пре свега односи на нефреквентне турцизме, романизме, германизме и друге речи страног порекла које се одавно налазе на периферији књижевног језика,па су, због своје застарелости, тешко замисливи у стандарднојезичкој реализацији. Речник је „ослобођен“ дијалектизама, те стога њима није оптерећен, као други речници који су се изводили из Вуковог речника, јер је он био речник народног језика.

Друга важна замисао приређивача-аутора била је да се из речника искључе ускотерминолошке и индивидуалне лексичке творевине – идиолект или лични језик, као и различити хапакси –речи које се појављују само једном у делу неког писца. Све те лексичке појединости померене су ка периферији језичког стандарда па се, с обзиром на лексичка искуства појединаца и корисника речника, не морају наћи у једнотомном речнику, иако им је оправдано место у вишетомним речницима, речницима појединих писаца и речницима функционалних стилова, пре свега књижевноуметичког стила.

Рецензенти су, осим истицања јаких страна и упућених похвала колективном раду и ангажовању појединаца, дали више сугестија за усавршавање речника у неком од наредних издања да би он био „чистији“ и „кохерентнији“.

Једнотомни Речник српскога језика од првенственог је националног значаја и трајно ће бити уписан у историју српске културе. Због тога треба да се нађе на свачијем столу и да дâ одговор на свакодневне лексичке, граматичке, правописне, фонетске, стилске и друге недоумице књижевног и/или стандардног језика свих наших образованих или мање образованих људи. Речник је добро дошао школама, факултетима, нашој дијаспори и средствима јавног информисања ради побољшања језичке културе и писменог и усменог општења. Он ће, истовремено, бити од велике помоћи приликом израде двојезичких речника (српског и страних језика), нормативних речника, речника синонима и хомонима, фразеолошких речника, акценатског речника, стилских речника – с којима смо такође у поприличном заостатку.

Одбор за стандардизацију српског језика, који је од свог оснивања сматрао да је приоритетни задатак српске лингвистичке науке и културе да има једно такво дело, захваљује се свима који су помогли, а пре свега својим залагањем и креативним доприносом довели до краја посао на чији се завршетак дуго чекало.

Захваљујемо и Министарству науке Републике Србије, које је омогућило приређивање и штампање овог речника.

Текст одлуке сачинили су Срето Танасић, потпредседник Одбора за стандардизацију српског језика, и мр Јован Вуксановић, секретар Одбора за стандардизацију српског језика.