Oчување и неговање српског језика

КАКО ИМЕНОВАТИ ЗАНИМАЊА И ТИТУЛЕ ЖЕНСКИХ ОСОБА

Питање које се у јавној и друштвено-политичкој комуникацији поставља јесте: када и на који начин именовати занимања, звања, титуле, функције, достојанства и сл. када је реч о женским особама. Ово се исказује као потреба особито онда када је неопходно означити да је носилац датог звања женска особа. Међутим, питање се испољава не само као прагматички, већ, посебно, као граматичко-лингвистички проблем, особито онда када се именовање жене као носиоца датог занимања, титуле и сл. врши творбеним поступком преобликовања именице граматичког мушког рода у женски граматички род (професор : професор+ица и сл.).

Сходно томе ваља размотрити:

(1) какве су граматичко-творбене могућности образовања именица типа nomina agentis као језичког знака за обележавање и разликовање особа природног женског рода од одговарајућих облика именица мушког рода, те

(2) какве су релевантне друштвено-социолошке потребе за таквим разликовањем и именовањем.

А. Граматичко-семантички аспект:

(1) У речничкој литератури (не само српског језика) именице којима се региструју занимања (титуле, функције, достојанства) и сл. по правилу се наводе у облику мушког граматичког рода[1]; на тај начин се, међутим, казује само то како гласи име датог ентитета, али не и одредба према природном полу (нпр. „Школа за ученике у привреди“; „Купац је увек у праву“, „Аутори, лектори и коректори обликују текстове у дневној штампи“– једнако се односи и на мушку као и на женску особу или на обоје, тј. граматички облик именице је у погледу означавања полне разлике немаркиран, неутралан[2]).

(2) Међутим, ако је именица употребљена у значењској опозицији према особи или особама женског пола, граматички облик мушког рода је маркиран, тј. означава мушку особу (нпр. „Ученик мора да буде пажљив према ученицама“; „Кошаркаши нису бољи од кошаркашица“; „Један посланик се обратио посланицама“).

(3) За казивање да је носилац занимања (титуле и др.) женска особа, облик именице се, начелно, употребљава у граматичком облику женског рода (нпр. „Б. Б. је и велика заштитница животиња“; „Докторка није хтела да прегледа болесницу“) – увек кад је такво разликовање значењски релевантно.

(4) За творбу именица ж. рода најфреквентнији су суфикси –ица и –ка. У неким случајевима они се испољавају и као конкурентски: професорица – професорка, докторица докторка, спикерица спикерка, водитељица водитељка итд.

У другим случајевима, алтернирају суфикси -ица и –(к)иња: мотористкиња/-ица, аутомобилисткиња/‑ица, спортисткиња/-ица итд., при чему се обе форме могу осећати као обичне или се само једна од њих осећа обичнијом (овде наведени облици са –ица у нашој средини звуче чак необично).

Велики број именица овога типа заправо се реализује само наставком

(к)иња,као: рођакиња, земљакиња, јунакиња, црнкиња, Српкиња итд.

Други суфикси, попути –уша (девер – девруша; простак – простакуша; дивљак – дивљакуша;), –инка (кафеџинка, механџинка и др. немају већу опозиционо-дистинктивну распрострањеност ове врсте.

(5) Образовања именица женско рода немају увек ни једнаку комуникативно-семантичку вредност; за разлику од студенткиња, новинарка, слушатељка, професорка, правница комуникацијски су нераспрострањене: *фотографкиња, *филолошкиња,*етнолошкиња, *командантица, *инжињерка, *руководитељка, *психологичарка, док би се као семантички ограничене могле означити именице попут: филозофичарка, биологичарка, географичарка, математичарка и сл. (уходане, али поглавито – у ђачком жаргону, а са значењем – наставница (датог предмета[3]).

Б. Социолингвистички аспект:

(1) У друштвеној пракси функционишу занимања (титуле, достојанства и сл.) која се, по природи ствари или услед датих (друштвених) околности, махом односе на мушке особе, као: боксер, патријарх, ђакон, (над)бискуп, просац, положајник, рудар, тобџија, митраљезац, човекољубац, удварач, младожења, купац, родољуб и сл., па отуда за њих у језику нема паралелних форми женског рода[4].

Уколико би се оваква значења могла односити и на женске особе, то би се морало исказати одређеним детерминативом (именицом) граматичког облика ж. рода, као: „жена боксер“ (можда *боксерка, али свакако не *боксерица) или исказом типа „Марија је боксер“ сл.

(2) Обрнуто, за занимања (титуле, достојанства и сл.) чији носиоци не могу бити мушка, већ искључиво, или обично, женска лица, као: бабица, породиља, дојкиња, мајка, трудница, (медицинска) сестра, примаља, стриптизета, хостеса, куртизана, спонзоруша, праља, плетиља, сервирка и др. – напоредних облика мушког рода начелно нема.

Уколико се у неким околностима оваква значења могу односити на мушка лица, граматички облик одговарајуће именице остаје у женском роду (нпр. „Петар је силом прилика морао бити бабица“; „Професор је био мајка за ђаке“, „Он неће да буде спонзоруша“).

(3) С обзиром на ту дистинкцију (поделу према роду), очекивало би се и да језички систем доследније остварује употребу двојаких регуларних форми за обележавање мушких и женских носилаца професионалних активности или друштвених одговорности.

Језичка пракса, међутим, показује да таквих, напоредних граматичких облика нема увек или да они као стандардни облици не функционишу увек регуларно; према „мушком“ облику – академик, судија, психолог, кардиолог, хирург, монарх, суверен, књижар, археолог, метеоролог, механичар, дипломата, (фото)модел, социолог, архитекта и сл.творбени потенцијал махом не(радо) прихвата „женске“ облике: *судиница / *судијка / *суткиња, *психологица / *психологиња /*психолошкиња, *кардиолошкиња, *хирургица и др.[5] Томе се супротставља принцип „уобичајене норме“, тј. језичке фреквенције и употребне вредности.

Језичка пракса указује и на то да употреба женског рода за занимања и титуле жена не иде у корак са социолошком и културно-политичким развитком друштвене стварности, да језик такве промене недовољно прати и не налази увек решења у прилог чињеници да у савременом друштву жене заузимају све више позиције које су махом биле предодређене за мушкарце.

Постоји отуда мишљење да се именовањем занимања и титула женских особа која се казују обликом мушког рода заправо игнорише чињеница да и женске особе обављају многе „мушке“ дужности и функције, те да се запостављање именовања таквих функција облицима „женских“ (граматичких) форми може разумети и као својеврстани одраз „мушког шовинизма“.[6]

Задатак лингвиста није да измишљају нове речи према политичком поруџбинама него да речи описују и објашњавају, а када се лингвисти баве нормативним питањима, њихов задатак је да дају препоруку о нормативној прихватљивости појединих речи које већ постоје, али које треба да буду оцењене са становишта актуелне књижевнојезичке норме. То важи и за именице које се односе на занимања и звања лица женског пола. Треба, дакле, препустити пре свега спонтаној говорној пракси стварање посебних назива за занимања и звања која се односе на особе женског пола, а лингвистима и меродавним лингвистичким институцијама треба препустити оцену нормативне ваљаности створених речи. Ту треба разматрати сваку реч понаособ, а не давати начелна правила о стварању нових, политички подобних речи.

При томе ваља имати у виду да је од потребе да се обликом именице истакне пол њоме означеног лица (нпр. Ту су и студенти и студенткиње) не мање важна потреба да постоји и могућност употребе општег назива без обзира на пол лица њиме означеног лица (нпр. Студенти имају и права и обавезе). У историји српског и других словенских језика ту функцију општег назива добиле су именице мушког рода, што је граматичка чињеница коју не треба политизовати.

Реч је о процесу и о потреби, али и о способности језичког система да остварује своје творбене могућности, што се затим у нормативној лингвистици оцењује с више становишта (системска регуларност, језичка пракса, економичност, прецизност итд.)[7]. Све друго представљало би исхитрен поступак који не би био далеко од насиља над језиком.

Коментар

Лексичко-творбене прилике у српском језику указују на два типа означавања мушких/женских особа као носилаца датих професија или звања:

1. немотивисани тип који кореном (аутохтоним склопом) речи означава природну поделу према роду, као: мајка – отац; син – кћи; брат сестра; ђакон, поп, бабица, дојиља и др. и

2. мотивисани тип, који је изведен творбеним путем од граматичког облика мушког рода суфиксима за обележавање женских особа: учитељ-ица, аутор‑ка/‑ица/‑киња, песник-иња и др.

3. У језичкој пракси, међутим, немамо увек једнаке напоредне облике за женска занимања, титуле и сл.; у неким случајевима или изостаје одговарајући облик, или се своди на једну творбену опцију, док се у другим случајевима јављају дублетне форме, као: професорка / професорица; докторка / докторица, списатељка / списатељица, ауторка / ауторица и др. При томе се, зависно од контекста, могу у неким случајевима реализовати неједнака денотативна (понекад негативна) значења (исп. секретарица (директора): секретарка (за спољне послове, нпр. у САД); пријатељица (блиска познаница, али и љубавница) и др.

Језичка пракса сугерише и следеће:

(1) Од већине именица мушког рода са завршним формантом –ац (као: купац, писац, подлац, просац, стрелац, металац, очевидац, среброљубац, родољубац, човекољубац, женољубац, властодржац, црвенокожац, оперативац, креативац и др.) не граде се, или се ретко граде форме женског рода, мада се потенцијално могу конструисати (као: *очевиткиња, *креативка и др.), мада без веће примењиве вредности и језичке валидности (граматичари овакве творевине заправо сматрају неприхватљивим).

(2) Именице м. рода са завршним елементом –јац, међутим, лакше могу формирати облике ж. рода (као: полицајац – полицајка,обавештајац – обавештајка,олимпијац – олимпијка), мада, рекло би се, такође не увек с најбољом стандарднојезичком легитимацијом (исп. партијац – *партијка,пешадинац – *пешадинка,свињогојац – *свињогојка и сл.).

(3) Од именица м. рода са завршним –лац (вршилац, слушалац, руководилац, криминалац и др.) махом се не граде форме ж. рода; неке се, међутим, могу изводити од именица м. рода на -тељ (као: читалац – читатељка / читатељица; тужилац – тужитељка / тужитељица; бранилац – бранитељка / бранитељица; доброчинитељ – доброчинитељка;посетилац – *посетитељка / *посетитељица;измиритељ – *измиритељка,створитељ – *створитељка и др.).

(4) Неке именице м. рода са завршетком на –тељ, зависно од значења, махом не граде облике женског рода (нпр. од: (по)крститељ, Спаситељ, Створитељ, исповедитељ, житељ, вероучитељ, родитељ, редитељ и сл.), мада знатан број именица мушког рода с тим наставком може послужити регуларно или потенцијално као творбена основа за творбу именица женског рода (исп. градитељ – градитељка; известитељ – известитељка;тужитељ – тужитељка / тужитељица;тешитељ – тешитељка;равнатељ – равнатељка; списатељ списатељка;(ређе пак) редитељ редитељка, вероучитељка и др.).

(5) Именице м. рода са завршним сегментом -ач (чистач, купач, певач, добављач, забављач, предузимач, играч, избирач, васпитач, косач) пружају знатне могућности за образовање напоредних форми ж. рода (као: купачица, чистачица, сакупљачица, васпитачица, косачица[8]и др.), али не и од именица м. рода попут: ложач, тумач, удварач, слушач, посматрач, бројач и др.

(6) Именице м. рода са завршетком на –ар (секретар, мандатар, канцелар, пекар, млекар, станар, морнар, крмар, калемар, ћилимар и др.) граде се им. ж. рода наставком -ица (млекарица, секретарица)или (само) наставком –ка (млекарка, станарка, министарка, секретарка, канцеларка (с одређеним дистинктивним значењем према облицима на –ица), али не: *рибарка, *морнарка или *морнарица и сл.

(7) Од им. м. р. са завршним –ик (цариник, католик, правник, копљаник, војник, државник, дописник, посланик, председник, правник и др.) граде се или се не граде облици ж. рода; од неких су сасвим уобичајени (као: католик – католикиња, посланик – посланица, председник – председница,правник – правница), а од неких је то тешко или једва могуће (нпр. од м. р. копљаник, војник, државник), док неки облици указују на евентуалне разлике у значењу (исп. – дописница, посланица[9] и сл.).

(8) Значајан и готово непремостив проблем творбе „женских“ облика представљају неке именице страног порекла, особито оне које се у м. роду завршавају на –лог, у мањем облику и оне (па и неке нашег порекла) именице које се завршавају на -ик, такве као: педагог, оториноларинголог, геолог, демагог, биолог, археолог, музеолог, гинеколог, кардиолог, фармаколог, музиколог, односно: академик, бољшевик, неурастеник, женик, копљаник, коњаник, положајник и др.

Покушаји да се репертоар женских облика надопуни облицима попут *педагошкиња, *педагогиња, *психолошкиња, *психологиња,*музикологиња и сл. немају валидну вредност, док се од неких им. м. рода, као копљаник, неурастеник, бољшевик, коњаник и сл. готово и не могу успостављати и напоредни облици ж. рода, а да то не буде усиљено форсирање без системске ваљаности у језику.

***

Ваља, међутим, нагласити да овај материјал не обухвата најпотпуније преглед и анализу стања ствари. Приказан је, заправо, илустративни, а не свеобухватни скуп модела језичког творбеног система ове врсте. Потпунији преглед регуларних и потенцијалних могућности захтева комплетније истраживање, узимање у обзир свих творбених елемената, што се овом приликом не чини. Оно што се на основу наведенога ипак може закључити јесте – да језик не пружа увек (очекиване) могућности за творбу именичких облика женског (или и мушког) рода, али и да, с друге стране, постоји језички потенцијал који, на основу постојећих модела, реално омогућава новотворевине, мада је потенцијал језика знатно већи од онога што сам језик на основу њега практично прихвата и (може да) реализује.

А једна од „штета“ неискоришћеног потенцијала језика проистиче и из недовољне језичке „прилагођености“ потребама, а испољава се не само у творби, већ и у синтаксичким, особито конгруенцијским околностима, поготово таквима које несистемски имплицирају облик субјекта у мушком роду, а предикат у женском, попут: *Посетила ме је доктор; *Јавила се слушалац;*Председник је рекла, и сл.

Сличан проблем испољава се и у непосредном обраћању женској особи титулом у мушком роду (*Ви сте, докторе, љубазна; Познати лингвиста је рекла и сл.), што је логички и језички неодрживо, а стилски рогобатно.

У језичкој пракси, у таквим случајевима функционишу следећа решења: (а) најприродније: успостављањем регуларне граматичке форме женског рода („Посетила ме је докторка“) или се (б) појам жене наводи у мушком роду с допунском одредбом (именицом) у женском роду („Посетила ме је госпођа доктор“; „Наша колегиница докторће одржати предавање“), односно (в) конструкцијом: жена + именица у мушком роду („Она је жена митраљезац“), што, међутим, сем у првом наведеном случају, није увек у складу с језичком логиком и лепотом изражавања.

Већ смо истакли, а овде поново наглашавамо, да се именицама м. рода начелно само именује лексички ниво занимање (титула, функција и сл.), дакле, форма мушког рода, по правилу, не значи мушку особу. Тако ваља разумети и примере (узете из Политике): „На Бемус из Беча стиже драг и редак гост – Београђанка Наташа Вељковић“ (није речено драга и ретка гошћа) или: „Брижит Бардо је познатија као заљубљеник и заштитник животиња“ (није казано: заљубљеница и заштитница),јер је посреди номенклатурна функција речи, а не ознака рода.

Дакако, кад се саопштење селективно односи на женске особе, граматичка форма именице ж. рода је не само оправдана већ и неминовна, као у: „Ђани Версаче успео је да менакенке увуче у шортсеве.“

     И, најзад, још две напомене:

     (1) Граматички облик женског рода може, у односу на „неутрални“ облик м. рода, бити, у неким случајевима, функционално и семантички недовољно селективан. Наиме, исказ типа „Леила Руждић је најбоља међу политичаркама“ може да значи да је реч о особи која је, као таква (политичарка), најбоља међу женама које се баве политиком, насупрот исказу – „најбоља је међу политичарима што, начелно, има опште значење, односи се на све (и мушкарце и жене) који се баве политиком.

      (2) Граматички недостатак облика ж. рода огледа се и у томе што од њега није могуће начинити односни придев (наставцима –ски, -чки, -шки и др.), па отуда и нема облика као *психологињ-ски (< психологиња), ни *наставнич-ски (< наставница) и др.

*** Нацрт ове одлуке припремио је Егон Фекете, а разматрана је на састанку Комисије бр. 7 3. 11. 2006. и 23. 1. 2007, када је усаглашен коначни текст.


[1] Изузетак су, дакако, „двородне“ именице типа: муштерија, кукавица, пијаница, издајиица (тј. именице на –а у ном. јд. што је, начелно, својствено именицама граматичког ж. рода), а које се једнако односе и на мушка и женска бића (исп. „он/она је наша муштерија“ и сл.

[2] У речницима се облици женског рода дефинишу по систему типа: „наставница“ = „женска особа наставник“ што, дакако, не значи да се речју „наставник“ у дефиницији казује да је „наставница“ мушка особа, већ да је реч о занимању, звању и сл. које се зове „наставник“. С друге стране одредницом „наставник“ (м. р.) не казује се да је посреди „мушка особа“ већ „особа која се бави наставом“, при чему је именица неутрална у погледу обележавања природног (мушког) рода. Унеколико је, дакле, сувишно наводити титуле у облику женског рода, што је, рецимо, учињено с потписима рекламних фотографија „кандидаткиња“ за посланике Демократске странке на којима је писало: „Др Јагода Јорга, лекар, професорка универзитета“, или „Александра Дабижић дипломирана историчарка уметности“, иако је већ и на основу фотографије јасно да је реч о женској особи датог занимања.

[3] Ови облици ж. рода су изведени стандардним суфиксом -ка али од нестандардне именичке форме м. рода – филозофичар, биологичар и сл. који су начињени аналогијом према регуларним облицима филозоф, биолог и др. и употребљавају се у ђачком жаргону у значење – наставник, професор (филозофије, биологије).

[4] Код Стерије постоји реч родољубице, што звучи извештачено.

[5] Знаком (*) означили смо облике за које сматрамао да немају већу проходност у језичкој комуникацији.

[6] У том светлу индикативна је расправа проф. др Свенке Савић, Žena sakrivena jezikom medija, kodeks neseksističke upotrebe jezika, изд. Футура публикације, стр. 3–47.

[7] Исп. И. Клајн: „Чак и кад се женски облик нађе, језик је често сувише тром да би га проширио на све случајеве где је потребан“ (С. Савић, Žena sаkrivena jezikom medija, стр. 9.). М. Ивић: „Нама данас треба много више ’парњачких’ лексичких образовања како бисмо, где је то заиста умесно, избором ’женске’ именичке форме, на граматички најприхватљивији начин, неку дату женску особу именовали по њеној професионалној ангажованости. Једино питање које се ту поставља гласи: да ли бисмо морали посебно настојати на томе да се процес попуњавања вокабулара у том конкретном детаљу што брже и што темељније обави?“ (О зеленом коњу, XX век, Београд, 1995, 151).

[8] Данас – косачица махом означава уређај (машину) за кошење, а не женску особу која коси. Исто се може запазити и у другим приликама, ако је, развојем нове технологије значење мануелног радника/раднице замењено значењем уређаја, машине и сл.

[9] Дописница = 1. поштанска карта, а у новије време и 2. женска особа новинар-дописник; посланица = 1. службена порука црквеног/државног поглавара, а у новије време и 2. женска особа (народни) посланик (нпр. у парламенту).