Oчување и неговање српског језика

ЉУДСКО БИЋЕ НИЈЕ ИСТО ШТО И ХУМАНО БИЋЕ

Одбору за стандардизацију српског језика обратила се госпођа Драгана Дулић, декан Факултета цивилне одбране, с молбом да дамо своје мишљење о термину хумана безбедност као преведеници енглеске синтагме human security.

Сматрајући да је постављено питање важно — јер се придев хуман почео употребљавати на сличан начин и у другим синтагмама које припадају превасходно медицинској терминологији (нпр. хумани инсулин, хумана репродукција, хумана медицина) — одлучили смо да се овом темом позабавимо у посебној одлуци Одбора, поготову стога што такву употребу придева хуман не бележи ниједан речник нашег језика. С обзиром на то да је посреди ако не сасвим нова појава (израз хумана генетика употребљава се, чини се, већ неколико година) а оно зацело појава која се управо пред нашим очима шири, можда још није касно да се на њу реагује како би се њено ширење бар ограничило.

***

Реч хуман у нашем језику има своје утврђено значење: према Речнику српскохрватскога књижевног језика Матице српске она значи „прожет човекољубљем, бригом о људима, тежњом за отклањањем или ублажавањем њихових невоља, човечан, племенит“. Реч хуман пореклом је латинизам, који је, ушавши у наш језик, постао синонимичан с речју човечан и с речју људски у њеном другом значењу — „својствен добрим, племенитим људима, који одаје нечију доброту, топлину, пријатељска и др. осећања, племенит, саосећајан, човечан, хуман“. Другим речима, ми нисмо латинску реч humanus (-a, -um) прихватили у свим њеним значењима. За друга значења остале су у употреби речи човеков, човечји, људски (у свом основном значењу — „који припада човеку“). Та значењска разлика најбоље се види у примерима као што су људско биће и хумано биће, који никако не значе исто.

У енглески језик латинско humanus преузето је у два облика, тако да постоје два придева с различитим значењима: human, који одговара нашим придевима човеков, човечји, и humanе, који одговара придеву човечан. Аутоматско прихватање енглеског значења придева хуман, тј. употреба придева human у значењу „човеков“, не само што је непотребна него би у наш језик унела и појмовну збрку: могли бисмо, рецимо, заборавити да људско биће може бити и хумано и нехумано.

Укратко, синтагма хумана безбедност не може ући у стандарднојезички корпус, што значи да одговарајући енглески термин треба превести синтагмама људска безбедност, човекова безбедност, човечја безбедност, па и синтагмом безбедност људи, с тим што је као термин понајбоље узети првонаведену синтагму.

Образложење

Реч хуман, према Речнику српскохрватскога књижевног језика Матице српске (у даљем тексту РМС), значи „прожет човекољубљем, бригом о људима, тежњом за отклањањем или ублажавањем њихових невоља, човечан, племенит“. РМС, осим дефиниције речи хуман, даје и примере хуман човек, хуман поступак, хуман однос.[1] Супротан придеву хуман јесте придев нехуман: „који није хуман, нељудски, нечовечан“.[2]

Придев хуман води порекло из латинског језика, у којем гласи хуманус, са значењима, како налазимо у Латинско-српском речнику Богдановића и Ристића, „човечански, људски, човечји, човеков, достојан човека; човекољубив, љубазан, уљудан; образован, изображен, углађен“. У француском језику тај придев се јавља у облику humain, који значи „људски, човјечји, човјечански; човјечан, хуман, човјекољубив“ (Путанец, Француско-хрватски или српски рјечник). Латински придев отишао је у многе европске језике; у енглески је ушао у своја два облика, дајући два придева: хуман (изговара се [’hjūmən]), који, према Бенсоновом Енглеско-српскохрватском речнику, значи „човечији, људски“ (thе human body — „људско тело“, human naturе — „људска природа“, human spееch — „људски говор“) и humanе (изговара се [hjū’mein]), која значи „хуман, човечан“ (а humanе act — „хуман поступак“). Тако су та два придева расподелила између себе различита значења латинског humanus.

Ситуација у три савремена језика — француском, енглеском и српском — јесте, дакле, другачија. Значење српског хуман знатно је уже него француског humain, а поклапа се с енглеским humanе. Случајеви као што су српско хуман и енглеско human називају се у лингвистици „лажни пријатељи“ или „лажни парови“, јер исто звуче, а значе различито.

За друга значења латинског придева humanus и француског humain, односно за значење енглеског придева human, у нашем језику постоји придев људски, за чије основно значење РМС даје дефиницију „који се односи на човека, одн. на људе у биолошком, духовном и др. смислу, човечји, човеков“. Реч је, дакле, о ономе што припада човеку, што му је својствено, што се односи на њега; тако кажемо људско тело, људски органи, људске особине, људске патње, људски живот итд. У овом значењу, придев људски супротставља се речима које означавају својину или својство других облика живота (нарочито животиња, евентуално биљака) или неживих појава. У примерима који се наводе у РМС налазимо колокације људска радна снага (за разлику од машинске), људски зуби (за разлику од животињских), људске кости, људска исхрана итд. На исти начин као што кажемо људски зуби, кажемо — или треба да кажемо — и људски инсулин, људска репродукција (или расплођавање?), људска генетика, људски геном итд.; као што кажемо људска исхрана, треба да кажемо и људска медицина; а као што кажемо људски живот кажемо — а треба и даље да то чинимо — људска безбедност.

Ушавши у наш језик из латинског (вероватно преко неког другог европског језика), придев хуман населио се на онај семантички простор који је већ био покривен придевом човечан (РМС га дефинише као „прожет човекољубљем, достојан човека, својствен племенитом човеку, људски, човекољубив, хуман“). Исти простор заузимао је и придев људски својим 2. значењем (које РМС дефинише као „својствен добрим, племенитим људима, који одаје нечију доброту, топлину, пријатељска и др. осећања, племенит, саосећајан, човечан, хуман“, нпр. топла људска реч; нешто добро, људско на лицу итд.). Стога данас придеви хуман и човечан стоје у односу синонимије — како се може видети и из одговарајућих дефиниција у РМС. Однос придева хуман и људски је нешто сложенији, због двојаког значења овог другог. Наиме, људска реч и хумана реч имају готово идентично значење, али људско биће и хумано биће имају различита значења: људско биће је „човек“, а хумано биће је „племенито биће“. Одатле је могућа и комбинација: хумано људско биће.

Због таквих односа у речнику нашег језика, механичко преузимање значења придева human из енглеског језика, тј. употреба придева хуман у првом значењу придева људски („човечји, човеков“), производи два ефекта:

(1) слабу смисленост, с могућим комичним призвуком: хумани инсулин може значити само „човечни инсулин“, који не постоји; на сличан начин, ни безбедност не може имати људско својство хуманости;

(2) неразумевање, односно погрешно разумевање: хумана медицина била би она која се служи хуманим, племенитим средствима да би помогла човеку (исто је и са хуманом репродукцијом). Па чак би и хумана безбедност, према спонтаним изјавама неких говорника српског језика који се нису били раније срели с тим изразом, понајпре означавала безбедност која се постиже човечним средствима.

Можемо се сада запитати: ако је непотребна а може унети и појмовну збрку, како је, и зашто, реч human у овом значењу преузета из енглеског језика? Што се начина тиче, рекли бисмо да је ушла преко медицинског професионалног жаргона. Наиме, пошто се користе стручном литературом на енглеском језику, медицинари су аутоматски преузели и енглеску реч за одређени појам. Из професионалног жаргона реч је, преко масовних медија, лансирана у јавност, где се ухо обичног човека већ почело привикавати на њу. Подржана на тај начин, она има све шансе да се јави и у другим професионалним жаргонима. А што се тиче разлога таквог преузимања, могла би их бити два. Први је сасвим известан: лакше је изговорити нашим гласовима страну реч него мислити на њен превод (страна реч human има додатну подршку у томе што реч хуман већ постоји у нашем језику). Други је вероватно овај: употребљавајући страну реч, професионалци у некој области изграђују имиџ обавештених стручњака који знају енглески и прате шта се дешава у напредном свету, искључујући истовремено из своје комуникације лаике и неупућене. У првом случају, преузимање придева хуман спадало би у тзв. позајмљенице из лењости, о којима је говорио и Иван Клајн (1978: 44–45); у другом би се оно могло означити као језичка малограђанштина. Страна реч има свој сјај, јер није свима позната (макар не у том значењу); будући посебна, она и оног ко је употребљава издваја као посебног. Невоља је у томе што ефекат посебности траје само неко време, а затим, кад нестане сјај новине и кад се преузета реч похаба од употребе, она остаје као наслага нелогичности у речнику, нешто што посебно треба учити и памтити и што се противи језичком осећању.[3]

Укратко, употреба речи хуман у значењу „људски, човеков“ спадала би у оно што аутори једног недавно изашлог речника англицизама називају англосрпским језиком, који је „једна насумична и произвољна мешавина (односно микс или mix, како на том ’језику’ треба рећи и писати), … чије су речи често непотребно позајмљене из енглеског“. Аутори овог речника примећују да се преузете речи „понекад употребљавају паралелно са српским речима или оним страног порекла а већ одомаћеним, али их још чешће истискују. Подсетимо се само да у дневној штампи и политичком језику имплементација успешно потискује и спровођење и реализацију, док се пацијенти сада упућују на мониторинг, а не на контролу“ (Васић и др. 2001: 7). Ако тако наставимо, можемо имати и хумане патње, хумане проблеме, хумане невоље и сл. (да и не говоримо о хуманим зубима или костима).

Поновимо дакле: реч хуман у значењу „човеков, човечји“ с једне стране је непотребна, јер је значење које јој се подарује у неким професионалним жаргонима већ покривено домаћим, свима разумљивим речима (људски, евентуално човеков). С друге стране, а и као последица овог првог, она може унети и појмовну збрку. Таква употреба речи хуман у озбиљном је нескладу с постојећим семантичким системом нашег језика.

Садржај ове одлуке утврдила је Комисија за односе с јавношћу и решавање неодложних питања на својој шестој седници, одржаној 31. октобра 2003. године. У раду на тексту учествовали су сви чланови Комисије — Иван Клајн, председник, Бранислав Брборић, секретар, те Новица Петковић, Слободан Реметић и Драго Ћупић. Сам текст Одлуке, као и Образложење, написала је Душка Кликовац, члан Комисије за синтаксу.

Литература

Бенсон, Мортон (1985), Енглескосрпскохрватски речник, Београд, Просвета.

Богдановић, Бошко, Светомир Ристић (1913), Латинскосрпски речник, Београд, Издање књижаре Рајковића и Ђуковића.

Васић, Вера, Твртко Прћић, Гордана Нејгебауер (2001), Do yu spеak anglosrpski? Rеčnik novijih anglicizama, Нови Сад, Змај.

Клајн, Иван (1978), Разговори о језику, Београд, Вук Караџић.

Кликовац, Душка (2001), „О бирократизацији српског језика“, Наш језик, XXXIV, 1–2, с. 85–110. Путанец, Валентин (1982), Француско-хрватски или српски рјечник (3. издање), Загреб, Школска књига.


[1] За придев хуман РМС бележи и значење „добротворан“: хумане установе, хумане организације. То значење се метонимијски надовезује на оно прво, будући да су људи и институције у којима они делују егзистенцијално повезани. Оно је, међутим, необично, јер се за институционализовану хуманост специјализовао придев хуманитаран, па су хуманитарне организације/установе обичније него хумане.

[2] Придев хуман стоји у основи читаве творбене породице, која у вези с наведеним значењем обухвата речи хуманост, хуманитет, хуманизам, хуманист(а), хуманисткиња, хуманизирати/хуманизовати, хуманизација, хуманитарац. Речи из ове творбене породице прате још две семантичке линије. Прва је у вези с наукама које проучавају „друштвене односе и духовну активност људи“ (хуманистика, хуманистички, хуманист/а/), а друга се односи на идеолошки покрет (хуманизам, хуманист/а/, хуманистички).

[3] У том контексту и није се чудити што је реч human преузета баш у медицинском жаргону, који је и иначе често неприродан и бирократизован (в. о томе више у Кликовац 2001).