Oчување и неговање српског језика

МАНА ЗА ЧИЈЕ ОТКЛАЊАЊЕ ТРЕБА САЧЕКАТИ СРЕЋНИЈА ВРЕМЕНА

Уводне напомене

Министарство културе и медија уступило је Одбору за стандардизацију српског језика представку проф. др Борислава А. Џоџа (Шпанских бораца 64, 11070 Нови Београд), која је првобитно била достављена Скупштини Србије и Црне Горе да би отуд, с потписом Драгомира Петковића (по овлашћењу председника Скупштине СЦГ), била упућена Министарству културе и медија Републике Србије „ради упознавања“, с припоменом да је странка (проф. Џоџо) „обавештена о уступању представке“.

Проф. Борислав Џоџо, уза свој подужи текст с насловом Објединимо екавски и ијекавскипишимоједнописом, доставио је кратко пропратно писмо, чији је ближи адресат Секретаријат Скупштине СЦГ. У томе писму се каже:

„У прилогу Вам достављам припремљени чланак Објединимо екавски и ијекавскипишимо једнописом, који ћу настојати да негде публикујем. Вама га шаљем унапред, јер се тиче Ваше „куће“.

Подстицај за чланак је добијен на основу једног интервјуа са послаником господином Новаком Килибардом. Он је при томе, у паузи седнице, седео у првој клупи Скупштине а новинар је стајао испред њега. Било је то, ваљда, 7. 3. 2003, а на телевизији је приказано 9. 3. 2003, навече.

Надајући се да овај чланак неће остати на нивоу пуког „академског интересовања“, био бих Вам веома захвалан уколико бисте се и сами заузели да предложени „једнопис“ заживи, остајем с поштовањем.“

Уз напомену да су и текст и пропратно писмо достављени и проф. др Драгољубу Мићуновићу, председнику Скупштине СЦГ, лично, стоји и пост скриптум (P.S.), који такође наводимо у целини:

„Лежерно невођење рачуна и о јекавском српском говору и писму може врло лако — колико сутра опет — да доведе и до извесног несрпског „језика у Скупштини и шире“. Додуше, постоје и друге, много јаче компоненте које дејствују у склопу већ евидентних настојања у том смеру. Тим пре не треба лежерношћу и сл. „доливати уље на ватру“. „Једнопис“ који овде предлажем (сада и егземпларно одмах примењујем) можда је један од могућних „лекова“ за ту ситуацију — при чему њега, и без тога, прати низ аргумената који га солидно оправдавају.

Сам приложени чланак с насловом Објединимо екавски и ијекавски — пишимо „једнописом“ има свој исповедни увод, који такође преносимо:

„У недељу 9. 3. 2003. навече видех и чух на телевизији како је недавно посланик Новак Килибарда у Скупштини тражио да се црногорским посланицима материјали достављају исписани ијекавски. „Браво, господине Килибарда!“ — рекох у себи, јер то не би упућено толико њему колико мени.

А ево како и зашто.

Изворно сам јекавац (Херцеговац), али већ 54 године живим у Београду. И ја и супруга смо јекавци, а деца и унуци су екавци. То, и васколика располућеност нашег рода и народа, подстакоше ме, пре неколико година, па се једног тренутка латих посла да некако објединим екавски и јекавски (наравно, само у писму, не и у изговору).

Тако, узех насумце одабрани штампани текст у екавском па почех да испод сваког е које потиче од дугог „јат“ (у јекавском „ије“) пишем водоравну цртицу а испод сваког е које потиче од кратког јат (у јекавском „је“) тачку. Јер, цртица носи у себи назнаку нечег дугог а тачка кратког па то управо одговара групама слова „ије“ и „је“. Испод „изворног“ е, оног које нема везе са јатом, не писах, наравно, ништа.

И, шта сам добио? Добио сам јединствен текст који сваки екавац и јекавац може да чита „мирне душе“, без икаквог зазора, баш као да је „његов рођени“.

Наиме, у том тексту екавац уопште не треба да се осврће на поменуте тачке и цртице испод е. А јекавац, кад му је већ Бог дао да је „двојан“, треба е са цртицом да чита као „ије“ а е са тачком као „је“.

Овај начин истовременог писања и екавског и јекавског назвао сам „једнопис“. О њему сам онда написао читав један мали трактат (иако нисам баш човек од „лингвистичке струке“). Овде ћу иницијално, а на „колатерални“ подстрек господина Н. Килибарде, изложити само основне ствари из њега. (Даље следи текст, с повременим разјашњењима, у којем је свако дуго е од јата подвучено цртицом док испод сваког кратког е од јата стоји тачка.)

Добре намере г. Џоџа (или — Џоџе!) и његова дирљива брижност за националне интересе у језику и култури нагнали су нас — у очекивању да ће г. Џоџо негде објавити свој чланак — да дамо следећи не баш кратак коментар.

Коментар

Српски народ и српска језичка култура — откако је на целоме језичком простору између данашње бугарске и македонске државне границе на истоку и југоистоку те словеначке на западу прихваћен вуковски (вуковско-даничићевски) модел заједничкога књижевног језика Срба и Хрвата (о Црногорцима и Муслиманима/Бошњацима као нацијама говори се од 1945, односно од 1967, тј. 1992. године) нису имали ни времена ни повољних политичких прилика да отклоне оно што г. Џоџо с правом назива расцепљеност, која је непримерена нормалном стандардном језику и стабилној националној култури отвореној према свету. Ту расцепљеност уочио је поодавно још Стојан Новаковић (1888. г. у својој посланици с насловом Српска краљевска академија у неговање језика српског, објављеној у Гласу СКА X, стр. 1–87), иза њега Јован Скерлић, који је пред своју прерану смрт 1914. године покренуо Анкету у „Српскоме књижевном гласнику“, год. 32, бројеви 2–7, због чега му је приписавано да је он био за размену „жртава“ са Хрватима (по којој би се они одрекли изворно српске ијекавице а Срби свога националног писмаћирилице). У ствари, „размену“ су предлагали неки учесници те анкете, а не сам Скерлић, али су његова смрт и рат омели извођење закључака и евентуална настојања да се они оживотворе. Новаковић је ствар видео као унутарсрпски проблем уочавајући и критикујући извесну Вукову кривицу за ту непожељну двогубост, док су је Скерлић и његови анкетари, понесени српским победама у двама балканским ратовима (1912, 1913) и надом да ће она омогућити ослобађање и уједињавање Јужних Словена, сматрали српско-хрватским заједничким проблемом.

Први светски рат, иза којег следи уједињење Срба, исцрпљених Пировом победом, али и тадашње тронационално „уједињење“, и Други светски рат, после којег следи ново „уједињење“ с пројектованим разједињењем односно с постепеним разједињавањем 6–8 политичко-територијалних чинилаца (кон)федерално повезаних — учинили су да се српски проблем добрано забашури или, што је још горе, да се „решава“ као тобоже заједнички проблем двеју старих јужнословенских нација, Срба и Хрвата, од којих потоњи проблем нису ни видели ни осећали као свој. (Хрвати су тада у књижевном језику имали само латиницу, јер су поодавно одбацили и глагољицу и маргинално постојећу ћирилицу, и само српску новоштокавску ијекавицу, а нису се заносили илузијама о „народном“ и државном „јединству“.) Срби су поверовали да ће се до јединства, разуме се — и властитог и заједничког, кад-тад стићи па су (п)остали — на нивоу стандардног језика, једино релевантног у стварима политичким, јер су изворни народни говори неуједињиви — не само двоизговорни и двоисписни него и двоазбучни, с тенденцијом све већег потискивања ћирилице.

Када се 1991–1992. распало готово све што се могло распасти, свако ко озбиљно размишља о стандарднојезичким темама зна да је посреди озбиљна мана, на коју се, силом прилика, „морамо навићи“ (како мисли један новосадски лингвиста и члан Одбора за стандардизацију српског језика). Неки други лингвисти, и међу члановима Одбора и иначе, мисле да је двоизговорност/двоисписност непроменљиво природно стање ствари, док неки трећи, чинећи горке коментаре о „богатству“, које тобоже доноси та двострука „двогубост“ — отворено говоре о томе да је посреди погубан расцепни механизам, тј. још прецизније: Када би то било богатство, имао би га бар још неко у Европи и свету, а нас би оно вероватно заобишло.

Слажући се са проф. др Бориславом Џоџом да је посреди расцепљеност коју би ваљало превладати у писму (а тада изговорна разведеност не би доносила никаквих озбиљнијих комуникацијских сметњи), с Мирком Радојичићем (НИН, 12. 9. 2003, стр. 32–33, у тексту о компјутерској ћирилици с насловом Звати се Вик Караджик) да је постојећа двоазбучност ненормална и неодржива, те с великим британским лингвистом Дејвидом Кристалом (такође НИН, 12. 9. 2003, 42–43) да су мали језици (а српски јесте мали језик!) угрожени и да се могу бранити (наводећи пример Израела, који је обновио готово потпуно изумрли хебрејски језик и његово уникатно писмо) — не смемо пристати на фаталистичко слегање раменима. Проф. Кристал упозорава на то да малим језицима наду пружа Интернет, јер и њима „нуди глас у свету и јавно представљање“. „Језик ће ојачати ако порасте углед његових говорника, ако има писмо, ако његови говорници који користе електронску технологију буду заступљени у систему образовања, ако имају бољи материјални положај у оквиру доминантне заједнице“ — наглашава проф. Д. Кристал (исто, стр. 43). Проф. Кристал мисли да је распад („бившега“) српскохрватског на три језика „део нормалног социолингвистичког развоја“. Професор можда није довољно обавештен о томе да се „бивши језик“ и даље чврсто држи као систем, али се распао у симболичкој и вредносној равни, дакле на социолингвистичком „нивоу“, па га његови говорници, и кад би хтели, тешко могу доживљавати и бранити као једно биће.

Цело ово сложено питање заслужује, наравно, озбиљну студију па није довољна једна одлука Одбора ни да расветли неповољност стварних стандарднојезичких прилика, а камоли да је отклони. Нажалост, српски језички простор и након распада СФР Југославије „негује“ нека своја својства која га чине рањивим и расцепним. Тај се језик сада користи на двема нестабилним државним територијама, БиХ и СЦГ, а на неки начин и тродржавним, четвородржавним и петодржавним. То само по себи обеснажује напоре, па и напор проф. Џоџа, да се стварно стандарднојезичко стање ваљано сагледа, а камоли да се радикалније поправи и оздрави. Осим тога, у посланику Скупштине СЦГ који је г. Џоџа подстакао да се јави за реч — а у језику и око језика свако има право на реч, много ко и на дело — и у многим данашњим посланицима и политичарима није лако наћи савезнике за то да се на дневни ред транзиције стави и ова деликатна а тако значајна тема. Без политичара није могуће решити ни много лакше проблеме, а камоли овај.

Када је Одбор за стандардизацију српског језика основан (у децембру 1997), на неки је начин стављено до знања да се неће ни залазити у ову тему, схваћену као осиње гнездо, како би се с мање сметњи решавали други важни језички проблеми који нису тако осетљиви. Управо те године, 1997, све теме складног заједничког живота Србије и Црне Горе постале су „осетљиве“ и потом постајале све мање решиве. Одбор је, недавно, донео Одлуку бр. 34, с насловом Уставне одредбе о језику, и доставио је уставним комисијама у Србији и Црној Гори те надлежним политичким чиниоцима у Српској. У Одбору се не верује да је Европа заинтересована за раскол Србије и Црне Горе нити пак да је лингвистички и финансијски верзирана Европа заинтересована за повећање броја „истих језика“ са три на — четири, што би могло данас-сутра шкодити и Европској унији. У Хашком суду говори се о БХС језику да би се избегли превелики преводилачки трошкови, мада више нигде нема интересовања нити интереса за симболичко јединство истог (тро)језика ни помоћу скраћеница ни на други начин. Ми можемо жалити што је уопште дошло до српскохрватског језичког обједињавања и преклапања (поклапања никад и није било), а потом и до свеопштег порицања обједињености, али не можемо поправљати историју. Међутим, с њеним последицама морамо се суочити.

Оно што можемо и морамо јесте да нудимо мале и велике прилоге унапређивању српске језичке културе и да пружамо своје услуге људима од политике како би и они томе дали допринос. Нудили смо их, и 2002. године у време вишемесечног „усаглашавања ставова“ око Уставне повеље СЦГ тражећи почетком јуна 2002. године, у низу једнаких писама, од челних људи СРЈ, РСб и РЦГ — уз обавезно упознавање с нашим настојањима и челника РСп — да Одбор буде консултован око уставних одредаба о језику и о језичкој каквоћи уставно(повељно)г текста. Нисмо били удостојени ниједног одговора на наше бројне дописе нити је у Уставну повељу ушло било шта (како би рекао Дејвид Кристал) о „доминантном језику“ у тадашњој СРЈ и садашњој СЦГ. Ушло је понешто само о заштити мањинских језика, што, наравно, ваља поздравити. Ове године Одбор је правовремено донео одлуку (тј. стручну препоруку) о томе како би требало да изгледају уставне одредбе у државама чланицама СЦГ (крајем априла 2003). У тој препоруци „штите“ се и српски језик, и мањински језици, и светски језици, и други језици који се на било који начин јаве у СЦГ. Досад нисмо примили никаквог одговора, а камоли позива за консултације.

Ми немамо права на песимизам нити бисмо хтели обесхрабривати племенити напор проф. др Б. А. Џоџа. Делујући у реалним социолингвистичким околностима Одбор чини оно што може и мора. Иако би сваком појединцу и свакој од три републике у којима је српски језик не само доминантан него и уставно зајамчен ентитет било корисно нешто слично ономе што предлаже проф. Џоџо (нпр. обнова слова јат, дакле без цртице и тачке испод слова е, јер би то била два нова слова, а боље је једно него два; осим тога, у ијекавском се не изговарају само секвенце [је] и [ије]него и [е], нпр. у речима грешка, огрев, времена и у многима другима, и [и], нпр. у речима волио, оголио, оболио) — бојимо се да треба сачекати срећнија времена да би се схватило како се ваља, без робовања старим схватањима, сучелити с двоазбучношћу и двоизговорношћу српскога језичког стандарда, који је заправо четвороизговоран и четвороисписан. И да би се схватило да ту ману ваља превладати.

У Одбору нас има доста који верују да би уклањање очигледне мане било разборито и корисно, те да би олакшало настојање да се, одавде до вечности, чува српски језик. И да би допринело неговању, а не угрожавању, ијекавског изговора, који је, како је већ речено, и ијекавски, и јекавски, и екавски, и икавски. Чекамо срећнија времена да би цијело село сјело на сијело како би се озбиљно расправило ово тешко питање с народним првацима. Међу њима обично нема лингвиста. Био је један у Титово доба, у Војводини, али је макнут кад се носиоцима контролног пакета власти учинило да се тај човек разуме у српске националне и језичке теме мада му није била мрска ни покрајина у којој је био партијски челник. Разуме се, у овој метафори село треба разумети као град а сијело као (народну) скупштину, способну да одлучује и о деликатним темама народне садашњости и будућности.

***

Ова одлука утврђена је на седници Одборове Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања. Седница је одржана 18. 9. 2003. године, и њој су, кад се расправљало о предлогу ове одлуке, присуствовали сви њени чланови: Иван Клајн, председник Одбора, Слободан Реметић, потпредседник Одбора, Бранислав Брборић, секретар Одбора, и чланови Одбора Драго Ђупић и Новица Петковић.