Oчување и неговање српског језика

НАЗИВИ СЛОВА У ЋИРИЛИЦИ

Уводне напомене с постављеним питањима

Средином новембра месеца 2003. године Одбору за стандардизацију српског језика обратио се и поставио два питања господин Драгослав Граочанкић, правник из Београда, који већ дуже време прати наш лингвистички живот и учествује у њему посебно се занимајући за стандарднојезичку проблематику, о којој и у својој јавној речи, писаној и изговореној, исказује подстицајне и релевантне ставове.

Ево тих питања и пропратних коментара г. Граочанкића:

1) Имају ли или треба ли да имају називе слова српске азбуке? и

2) Није ли прешироко семантичко поље термина азбука?

У вези с тим двама питањима дајем и неке пропратне коментаре, а могло би се рећи, постављам и потпитање.

1) Овом затуреном питању и науке и праксе српског језика, по моме мишљењу, треба посветити пажњу већ и због тога што одговору на њега, решењу његову, не би морале претходити велике и дуге расправе нити би се морале очекивати несугласице. Сви народи који су иоле културно узрасли одавно су именовали слова својих словоследа („азбука“). Већ су и „заборавили“ када су то урадили. Ми смо заборавили да то нисмо урадили. Наша су слова безимена не само у свести просечног или образованог Србина него и у нашој језичкој стварности. Она су, могло би се с мало више залета рећи, и — некрштена. То што безимена нису свакад била мало помаже, поготову у пракси. Када нам затребају називи српских слова, лаћамо се туђих, и „глобалних“, словоследа и назива слова у њима, али ни то не чинимо доследно. Употребљавамо их збркано, понекад модификовано, понашено, преседански, на све начине који језичку комуникацију вавилонизирају, успоравају, отежавају, а понекад и нагрђују.

С обзиром на то да категорију НАЗИВИ СЛОВА познаје свака релевантна писмена култура, те да та категорија има своје нарочито корисне и практичне димензије у комуникацији, напосе у данашњем сајберизованом времену — ваљало би се договорити о називима слова наше азбуке, ваљало би их стандардолошки верификовати. Претпостављам да је природно користити се, у првом реду, искуствима и великих и малих језика наше, словенске гране, а наравно и искуствима свих других ако би она могла допринети унапређивању језичке комуникације.

2) Подстакнут пажњом коју овај Одбор придаје онима што му се обраћају (њиховим језичким двојбама, питањима, предлозима, ставовима итд.), „обзнанио“ бих Одбору још једну своју недоумицу, односно мишљење, које није у сагласности с нашом језичком праксом нити с неутралним описом те праксе објављеним међу корицама Правописа српскога језика (Нови Сад, Матица српска, 1993), актуелног врховног језичконормативног акта српског језика, где се речи азбука придаје више разноликих значења. Знано је да сваки језик који је доспео у фазу писма има, по правилу, свој утврђени, договорени редослед укупног броја словних знакова, односно слова, и посебан назив за њ, који се, наравно, разликују у пракси појединих народа и њихових језика, као што се неретко разликују и називи за инвентаре тих знакова, за њихов списак.

Због тога би, по моме мишљењу, било добро да назив једног одређеног, у овом случају српског, словоследа (азбуке) не употребљавамо као генерички, родни, општи појам нити као део синтагме којом означавамо словоследе других језика (кинеска, јапанска, румунска и било чија „азбука“). Тачно је, међутим, да, као и ми, дакле погрешно, поступају и многи други језици/народи употребљавајући назив свог словоследа и кад означавају словоследе других језика или пак сам словослед као појам. Они тако поступају најчешће због тога што свог назива немају или им, за разлику од нас, није надохват руке реч која би била у њиховом језичком систему добро смештена, оправдана и отпрве разумљива чак и оним говориоцима/корисницима њиховог језика којима би пре сусрета с њоме била незнана. Ако буде мишљења да све те услове не испуњава реч словослед, треба наћи бољу и тако азбуку одморити и опоравити за праве задатке.

***

У вези с питањима господина Драгослава Граочанкића, још крајем децембра 2003. године били су припремљени одговори и њихово образложење као саставни део предлога одлуке бр. 41. Тај предлог — у чијој су припреми сарађивали Предраг Пипер, садашњи председник Комисије за синтаксу, Бранислав Брборић, секретар Одбора и секретар Комисије бр. 7, и сâм Драгослав Граочанкић, члан Комисије бр. 8 (за стандардни језик у школству, администрацији, издаваштву и јавним гласилима) — био је предмет расправе на седмој годишњој седници Одбора (29. I 2004). У тој расправи нарочито противљење садржају предлога одлуке исказала је Јелица Јокановић‑Михајлов, председник Комисије бр. 1, па је одлучено да се тај предлог још једном размотри на првој седници Комисије бр. 7 (одржане 31. III 2004), на коју су позвани, међу осталима, Јелица Јокановић-Михајлов и Драгољуб Петровић, председник Комисије бр. 8. Они нису дошли на седницу, али је Драгољуб Петровић, пошто није могао доћи на седницу Комисије бр. 7, доставио краћи коментар, подсећајући на то да су међународним стандардом решени основни проблеми, па Одбору остаје да евентуално рашчисти неке недоумице везане за називе слова ј, љ и њ. Јелица Јокановић-Михајлов такође није дошла на седницу, али је своје противљење појачала мишљењем Катедре. То мишљење стигло је на саму седницу Комисије бр. 7 са два пропратна писма. Њих су потписали Јелица Јокановић-Михајлов и Љубомир Поповић, управник Катедре за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду.

Комисија бр. 7 није хтела ништа да пресеца него је дотерану верзију предлога одлуке бр. 41 доставила чланству Одбора и његових комисија, очекујући реаговања на њу и нове аргументе који би припомогли утврђивању новог текста Одлуке бр. 41.

Како никаквог реаговања није било, Комисија бр. 7 решила је да сумира становишта која нису била спорна или су у међувремену рашчишћена, обликујући нове одговоре Одбора, укључујући и исправку која се тиче назива слова јЈ, на коју је упозорила и Јелица Јокановић-Михајлов.

Одговори

1. Најпре ваља навести, према Међународном стандарду ИСО/ISO 10646, интегрисаном у Уникод/Unicode (верзија 4.0), називе за 24 ћириличка слова једнака у свим словенским ћирилицама (осим белоруске, где уместо слова иИ постоји тзв. староћириличко iI, једнако латиничком): аА = а, бБ = бе, вВ = ве, гГ = ге, дД = де, еЕ = е, жЖ = же, зЗ = зе, иИ = и, кК = ка, лЛ = ел, мМ = ем, нН = ен, оО = о, пП = пе, рР = ер, сС = ес, тТ = те, уУ = у, фФ = еф, хХ = ха, цЦ = це, чЧ = че и шШ = ша. Називи 21 слова, осим слова ж, ч и ш, једнаки су називима њихових еквивалената у изворној, римској, латиници, која није имала еквивалената за та три ћириличка слова.

Свих пет самогласничких слова у српском језику представљају и свакодневне речи: а је везник и узвик, е је узвик, и је везник, док су о и у предлози. Свако сугласничко слово такође се може употребити као реч и с регуларном силабизацијом (ослоговљењем) и без ње (њега) — додавањем каквог самогласника испред сугласника који се силабизује, односно лексикализује. Заправо, самогласник е ставља се испред следећих шест сугласника: л (ел), м (ем), н (ен), р (ер), с (ес) и ф (еф); самогласник е ставља се иза следећих десет сугласника: б (бе), в (ве), г (ге), д (де), ж (же), з (зе), п (пе), т (те), ц (це) и ч (че); самогласник а ставља се иза три сугласника: к (ка), х (ха) и ш (ша). Слова (и гласови) с и к редовно се користе као предлози, уз неретко додавање самогласника а, тако да се добију дужи облици предлога — са (обавезан облик када следећа реч почиње сугласницима с, з, ш и ж — нпр. са сестром, са зетом, са женом, са шураком), односно — ка (обавезан облик када следећа реч почиње сугласницима г и к — нпр. ка горњој згради, ка кухињи).

За шест преосталих (вуковско)ћириличких слова у овом стандарду (ИСО/ISO 10646) утврђени су следећи називи: ђЂ = ђе, јЈ = је, љЉ = ље, њЊ = ње, ћЋ = ће и џЏ = џе. (Четири од ових шест слова постоје и у македонској ћирилици, ј, љ, њ и џ, разуме се — с истим називима, били они слоговни, силабеме, или лексички, лексеме.)

2. У српском језику напоредо живи неколико система називâ словâ који се неретко односе и на ћирилицу (вуковицу) и на латиницу стандардизовану у Хрватској (са три двословне графеме, džDŽ,ljLJ и njNJ, којима се понегде придружује и четврта djDJ као замена за даничићевско đĐ, мада тој замени није признат статус стандардности).

Ти системи понекад су подударни и за ћирилицу и за латиницу, мада се за ћирилицу, када се она учи у основној школи и кад се набраја њених 30 слова, подразумева да изговорени и исписани самогласници представљају и њихове називе, једнаке називима латиничких самогласника.

Када се пак сугласници (сонанти и консонанти) изговарају самостално, изван речи или скраћеница, обавезно се изговоре као слогови чији је други, самогласнички, елеменат — полуглас шва (с графичким ликом c у стручној литератури), али се полуглас регуларно не пише, нити је познат широј јавности.

3. Постојање неколико називних подсистема — без обзира на то да ли је у њиховој основи потреба за силабизацијом (производњом слоговних структура, које се изговарају саме или здружене) или лексикализацијом (производњом једносложних или вишесложних речи) — није пожељно, а поготову није пожељно укрштати неколико странојезичких називних система (латинског, француског и енглеског нпр.), особито при изговарању скраћеница исписаних латиницом за које не морамо знати којег су језичког порекла (нпр. за латиничку скраћеницу BBC не морамо знати да је енглеског порекла, због којег се и у важећем Правопису она изговара и пише Би-Би-Си, односно Бибиси, нити пак за скраћеницу BCG морамо знати да је француског порекла, па јој је стога одређен правописно-правоизговорни лик бе-се-же, односно бесеже).

Пошто се скоро све скраћенице страног порекла могу пресловити с латинице на ћирилицу и обратно, није нужно у ћириличком тексту наводити њихове латиничке еквиваленте и обратно. Дакле, BBC може бити ББЦ, с одговарајућом силабизацијом, односно лексикализацијом Бе-Бе-Це и Бебеце, BSG може се пресловити у БСГ или БСЖ, а CIA може бити, и бива, ЦИА, односно, и боље, Ција, када уметак слова ј управо обележава и дословно прерастање силабизације у лексикализацију.

Ретке су скраћенице латиничког порекла које почињу латиничким словом qQ, wW,xX и yY, а још је ређе њихово енглеско читање: кју, дабл ју, екс и уај или вај. Чешће је и умесније њихово читање на немачки начин: ку, ве, икс и ипсилон. Полускраћеницу xrays читаћемо (с превођењем нескраћене половине) — икс зраци, а не екс зраци (с одвојеним писањем тих синтагми по важећем Правопису српскога језика). При томе је небитно што је првобитна полусложеница настала у Немачкој, где гласи Х-Strahlеn, што не морају знати ни лингвисти ни други писци и писмењаци.

4. Називи слова, сви су у Одбору у томе сагласни, не морају се учити чак ни у вишим разредима основне школе, поготову ако се донесе одлука да се српски језик, заједно с књижевношћу или одвојено од ње, настави учити и у средњој школи (што је крајње пожељно, чак и кад су посреди средње стручне школе, јер је полуписменост масовна појава). Поготову се ти називи неће учити, нити се уче, приликом увођења ђака у тајне читања, које многа деца савладају и пре него што пођу у основну школу.

5. Називи слова с полугласом (бc, вc итд.) или у складу са ИСО/ISO 10646, односно ИСО/ISO 8859-5 (бе, ве, итд.), на којем се темељи ћирилички блок Уникода (Unicode Standard), могу напоредо постојати, јер оба имају традицију, али се тешко може прихватити закључак да су називи с полугласом, који се поклапају с изговорном вредношћу сугласника (када се они употребе у оквиру свакодневне лексике, стандардне и супстандардне, али не и кад се употребе сами), функционалнији за наш језик, бољи од оних које препоручује основни међународни стандард ИСО/ISO 10646.

Очигледно је, наиме, да су бољи они називи који се могу нормално силабизовати и лексикализовати, барем кад су посреди скраћенице, које се могу, а понекад и морају, лексикализовати, делимично или потпуно (икс зраци [xrays, XStrahlеn], зона А, колона Б [бе], ТАНЈУГ/Танјуг, НАТО/Нато, НИН/Нин; бе-се-же и бесеже [БСЖ/BSG], А-еф-пе и Аефпе [АФП/AFP], два-ер-пи [2], ха-два-о [Х2О]итд., уз понека одступања која могу бити последица изговорних пермутација — Ве-ме-а [ВМА], А-фе-же [АФЖ]и слично).

6. Није битно да ли ћемо се називима с полугласом или називима с међународном стандардношћу служити при евентуалном спеловању тешко разумљивих речи или оних код којих се изговор не поклапа с исписом, или латинских склопова који се срећу и у ћириличком тексту (нпр. шестстогодишњица, делинквен-ција, оториноларингологија, Попокатепетл, contradictio in adiеcto, licеntia poеtica, circulus vitiosus итд.), или ћемо се пак испомагати лако разумљивим и разговетно чујним речима (нпр. Пољска-Оклахома-Пољска-Оклахома-Канада-Албанија-Турска-Египат-Пољска-Енглеска-Турска‑Либија — да би се указало на изговор мексичког топонима Попокатепетл), чијим се првим словима прецизира словни поредак домаћих или страних речи. Битно је да немамо засебних система за ћирилицу и латиницу. Ако желимо сазнати, на пример, како се називају слова у другим писмима, словенским и несловенским, на располагању су нам међународни стандарди, често доступни и преко Интернета. Међутим, за нас је важно да се добро сналазимо око писања и изговарања барем скраћеница, једнако у ћирилици и латиници, јер нас у начелу не мора занимати њихово порекло.

7. Скраћенице уопште не морамо читати на енглески начин. Напротив. Пожељно је да свако зна енглески, али није пожељно да српски буде англосрпски. То важи и за она три уводна слова која уводе сајтове, www, који се најчешће изговарају овако — даблју-даблју-даблју, јер нас на то не обавезује чињеница да та скраћеница потиче од енглеске синтагме World Widе Wеb (Светска мрежа). Није ли боље и природније рећи три ве или три дупла ве, без робовања енглеском начину изговора? Није ли нормалније рећи Кфор него Кафор, односно Кејфор? Није ли боље нове носаче информација звати де-ве-де или деведе него ди-ви-ди или дивиди према скраћеници ДВД/DVD? Уосталом, CD и CD rom не читамо нити изговарамо си-ди, него це-де и це-де-ром, а могли бисмо се сетити да се у српскоме од именица компакт и контакт могу правити и придеви компактни и контактни, тако да понекад можемо избећи скраћенице и казати, на пример, компактни диск и контактна група.

8. Одбор мора примити к знању постојање међународних стандарда као елемената нове међународне писмености и уочити њихове предности и евентуалне слабости, али се не мора одушевљавати појединим њиховим елементима. Штавише, ако је ко чиме незадовољан, преко домаће агенције Завода за стандардизацију (донедавно Савезног завода за стандардизацију), која тесно сарађује с Међународном организацијом за стандардизацију /Intеrnational Standardization Organization, чије је седиште у Женеви — може испоставити захтев за измену или допуну појединих међународних стандардапа и ИСО/ISO 10646. Може то учинити преко Одбора за стандардизацију или мимо њега, али не видимо шта има лошег у постојећем међународном стандарду, у којем се сваком сугласнику, да би се нормално изговорио и писао, придружује одговарајући самогласник (е или а), како је већ речено.

9. Драгослав Граочанкић неће нам замерити ако кажемо да нам уз писмо и азбуку није нужан и трећи термин, „словослед“, јер би та кованица евентуално могла послужити као замена за синтагму поредак слова или редослед слова (нем. die Buchstabenreihenfolge), а не као замена за списак слова, да не кажемо „словосписак“ (нем. das Buchstabenverzeichnis). Ту нам је интернационализам алфабет већ на располагању као општи термин, док је термин абецеда погодна само зато да означи латиничко писмо. Штета је можда што алфабет не гласи алфавит, али у српском већ имамо Хомера место некадашњег Омира, симболизам уместо символизма итд. Тешко је данас успостављати доследност, али, у начелу, није добро умножавати дублетизме и триплетизме, којих ионако имамо превише. Не треба нам нпр. хереза уместо јерес нити херетик уместо јеретика, а камоли Бетлехем уместо Витлејем.

10. Није нам нужно питати се зашто су у хрватском језичком стандарду без назива остале графеме čČ, ćĆ, jJ, džDŽ, đĐ и njNJ, нити пак зашто су у српском сви називи слова средњег рода, док су у хрватском слова bB, iI, jJ, kK и lL мушког рода (судимо по Rjеčniku hrvatskoga jеzika Vladimira Anića, treće prošireno izdanje, Zagreb, 1998). Уосталом, српски и хрватски два су језичка стандарда, макар не били два стандарднојезичка система, два оделита стандардна језика.

Што се тиче српскога језичког стандарда, битно је да у њему нема непотребног плурализма словних назива, макар се дублетизам морао подносити. Уосталом, хрватски стандард није нимало склон ћирилици, а српском је латиница неопходна само као помоћно писмо.

Образложење

Образложење ове одлуке и није нарочито нужно, јер је све речено у њеном диспозитиву. Текст одлуке, с Уводном напоменом и Одговорима, испао је превише дуг. Одлуку бр. 41, као и претходне, ваља схватити као препоруку, а не као уредбу или наредбу, које би подразумевале законску обавезност. У складу с Пословником Одбора ову одлуку, као досад нерашчишћени заостатак из 2003. године, утврдила је Комисија бр. 7 (за односе с јавношћу и решавање неодложних питања) на својој трећој овогодишњој седници, одржаној 14. XII 2004. године, па се њој не треба враћати на осмој седници Одбора (средином фебруара 2005). Ове године утврђене предлоге одлука, предлог одлуке бр. 45 и предлог одлуке бр. 46, као и наредне предлоге одлука, Комисија ће уврстити у дневни ред наредне, осме, седнице Одбора.

Ваља још нешто рећи. Кад је састављан претходни текст предлога одлуке бр. 41, учињен је превид. Инсистирало се на називу јота за јЈ. За то није било разлога, јер смо се испрва, док нисмо нашли и пажљиво размотрили ИСО/ISO 10646, повели за називима неких самогласника у другим словенским језицима. У Међународном стандарду ИСО/ISO 10646 постоји назив је за то слово у српском и македонском језику, а ниједан други словенски ћирилички језик нема тог слова у својој постави. Осим тога, слова љ и њ добили су називе ље и ње по аналогији с називом је за слово ј, јер се пошло од тога да гласови [љ] и [њ] настају јотовањем гласова [л] и [н], па то ваља изразити и у називима тих слова, постојећих само у српској и македонској ћирилици.

И још нешто. У међувремену, Одбор је упознат с Међународним стандардом ИСО/ISO 9, заправо с његовом новом верзијом из 1995. године, којом се утврђује одговарајуће пресловљавање појединих словенских ћириличких слова у латиничка, чиме се латиница успоставља као помоћно писмо где год је то у међународној комуникацији потребно. У нас је, док је постојала СФРЈ, верификована претходна верзија тог стандарда. Било је то 1986. Међутим, 1995. године донета је нова верзија ИСО/ISO 9, чија је логика да свако словенско ћириличко слово има свој једнословни латинички пандан. Било би пожељно да се Одбор изјасни и о овој новој верзији ИСО/ISO 9, да је прими к знању и да се заложи за њену верификацију. Међутим, то ће бити предмет једне од наредних одлука.