Уводне напомене
Захвални смо Народној књизи што је прихватила нашу редакцију познатог упозорења које се тиче ауторског права (Ова публикација […] не сме се умножавати и прештампавати нити преносити […] без одобрења издавача). Наше упозорење и наша редакција те значајне поруке садржани су у нашем допису бр. 7 од 4. фебруара 2004. године. Уместо дописом, Народној књизи Одбор се овог пута обраћа Одлуком бр. 48, чији је предмет коментар неких аспеката серијске публикације тог издавача под насловом Клуб читалаца, која повремено доспева у руке појединих чланова Одбора.
Пре него што прокоментаришемо неке аспекте ревије Клуб читалаца, издвајамо део припремљеног текста којем смо дали наслов Очекивање и упозорење.
Очекивање и упозорење
Одбор очекује да ће Народна књига прихватити наше упозорење да нема смисла истрајавати не само на томе да сви пропратни текстови ревије буду на латиници него да се и већина књига које објављује овај еминентни издавач штампа на латиници. Имали смо прилике да се одлукама Одбора бр. 18, бр. 20 и бр. 26 одредимо према прекомерној латинизацији говорног простора српског језика налазећи да се њоме пориче хиљадугодишња традиција српске језичке културе, што се не збива ни у једној земљи европског (заправо словенског) истока. Уосталом, ни Грчка, која је ако не родно место а оно свакако посредничко жариште свих трију европских писама, није напустила своју хеленицу, тромиленијумско писмо грчког језика (грчких језика, старога и новог).
Коментар неких аспеката ревије Клуб читалаца
Чланови Одбора, укључујући и оне који су чланови Комисије бр. 7 (за односе с јавношћу и решавање неодложних питања), имали су прилике да листају ревију Клуб читалаца, која се бесплатно доставља члановима Клуба.
Пред очима нам се нашао последњи троброј публикације 4/2004 (октобар–новембар–децембар). Ревија је драгоцена јер доноси низ информација о књигама које објављује или их је објавила Народна књига — Алфа, највећи издавач на говорном простору српског језика.
Строго узев, азбучно понашање Народне књиге није противуставно (у Уставу Србије из 1990. године и даље стоји српскохрватски језик, мада је Законом о службеној употреби језика и писама из 1991. године дата изричита предност називу српски језик и његовом ћириличком писму). Реч је о члану 1 Основних одредаба Закона: „У Републици Србији у службеној употреби је српскохрватски језик, који се, када представља српски језички израз, екавски или ијекавски, назива и српским језиком (у даљем тексту: српски језик).“ Реч је и о члану 2: „У Републици Србији у службеној је употреби ћириличко писмо, а латиничко писмо на начин утврђен овим законом.“ Из чланова 8, 9 и 10 Закона, који је још на снази, видљиво је, заправо, да се службена употреба латиничког писма, како гласи и наслов поглавља II Закона, односи на Хрвате и Муслимане (тада, 1991, још неименоване неконфесионалним називом — Бошњаци), чије примарно писмо јесте латиница, а из члана 1 Закона види се да се њима не намеће српски језички израз, а следствено томе ни назив српски језик.
Осим тога, сви уставни пројекти који су изишли у јавност последњих година полазе од тога да је српски језик национални службени језик, а ћирилица — његово матично писмо. И независно од устава и закона, који се могу мењати и набоље и нагоре, требало би да установе културе (а Народна књига — Алфа, макар била предузеће које следи тржишне изазове, јесте и установа културе) следе и културну традицију народа којем се првенствено обраћају. Наравно, књиге и друге публикације које производи Народна књига разливају се и преко српских културних међа, али, по нашем сазнању, мало је оних што знају и разумеју српски језик, и на простору бивше СФРЈ и изван њега, који ће одбити српску књигу зато што је штампана ћирилицом. Ако има и таквих, и колико их има, не треба неговати њихову одбојност према ћирилици него квалитетом књиге утицати на то да се та одбојност ублажи и одстрани.
Достављајући Народној књизи — Алфи раније донете одлуке Одбора бр. 18, 20 и 26, које употпуњавају нашу аргументацију, Одбор се нада да ће за њих као и за аргументе изнете у овој књизи, овај издавач, други издавачи и шира јавност имати разумевања.
***
Нацрт ове одлуке Одбора припремио је његов секретар Бранислав Брборић. Нацрт је с мањим дотеривањем прихваћен на трећој овогодишњој седници Комисије бр. 7, одржаној 14. децембра 2004. године. Нацрт је тако постао предлог, који је усвојен на 8. седници Одбора за стандардизацију српског језика, одржаној 18. фебруара 2005. године.