Oчување и неговање српског језика

О ЈЕЗИКУ ЦРНОГОРАЦА

Пошто су у Уставној повељи Србије и Црне Горе изостале одредбе о језику и писму, које су у нас традиционално уставна материја, предстоји њихово дефинисање у уставима држава чланица. У расправама које су започеле, помало неочекивано, оживјела је идеја о „црногорском језику“, мада је Црна Гора својим Уставом из 1992. године — након дефинитивног српско-хрватског језичког раскола, прије него Србија (1990) и прије него Савезна Република Југославија (1992) — службеним језиком прогласила српски. Надали смо се да је овим та идеја — схваћена или само као „етикета“ или као одјелито кодификовани језички стандард — похрањена у историју и заборав, јер је стручно неутемељена и у цивилизацијском смислу штетна. Уз то, за Црну Гору, као стару европску државу, та идеја је и понижавајућа. Идеју је досад заступала мала група језичких самозванаца, без битнијег друштвеног утицаја и у самој Црној Гори, било да се ради о стручној и културној јавности било о политичким организацијама и институцијама. (Вјеровали смо, очигледно погрешно, да ће зло само себе појести!)

Као компромисно рјешење — такође само из Црне Горе, без икакве подршке с других простора од оних који су остали у језичком заједништву под традиционалним именом српски језик — нуди се кованица српскоцрногорски односно црногорскосрпски језик (чешће написано као полусложеница: српско-црногорски односно црногорско-српски). Ову идеју износе и неки представници официјелне власти и владајућих политичких структура, мада засад само као лични став, који, наравно, с обзиром на њихов статус, има знатнију тежину. Из образложења с којима иду у јавност може се наслутити да се ради или о сербокроатистима југоносталгичарима, у културолошком и језикословном смислу (о „југофилима“, ако би се тако могло рећи), или о онима који су орочили државу а с њеном судбином увезали и судбину језика.

Први гријеше утолико што су за мету освете узели себе, јер српска страна (српска у језикословном смислу) језички раскол није жељела нити га је изазвала (чак се с њим тешко, и постепено, мирила и на њега навикавала); други, као присталице „црногорског језика“, неспорној црногорској државности пристављају (црногорским супстандардом речено) сувишне подупорње. Наравно, ни национални идентитет у модерном времену не потврђује се језиком, што рјечито показује нпр. „наднационални“ карактер шпанског или португалског у Средњој и Јужној Америци или енглеског безмало на свим континентима, без штете по национални идентитет тих народа, да и не спомињемо Кипар, с грчким и турским језиком, који величином, бројем становника, па и њиховом етно-конфесионалном структуром, понешто личи на Црну Гору, а не показује никакву склоност за језичке или језичконазивне експерименте.

У Црној Гори, вјерујемо, ипак је највише оних који су за задржавање исконског имена — српски језик. За то су, сигурни смо, наше колеге из Црне Горе, многи од њих с високим научним звањима и важним статусима. Ако би поступили друкчије, изневјерили би своје учитеље, прије свих (све покојне) — проф. Михаила Стевановића, проф. Радосава Бошковића, проф. Радомира Алексића, проф. Јована Вуковића и научног савјетника Митра Пешикана. (Нијесмо сигурни да бисмо смјели њихово дјело уградити у погрешан, промашен политички наум, а камоли се латити недјела изневјере свега онога што су ти људи науковали!)

Доношење устава, наравно, политичка је одлука и политички чин. Увјерени смо да они који су добили већинско повјерење становништва Црне Горе неће злоупотријебити добијени политички мандат, јер се ради о цивилизацијском искушењу и о одговорности. Црна Гора је стара европска држава, а Црногорци народ који зна вриједност и цијену традиције. Неће се ваљда дијелити сами од себе и у 21. вијек ући с новим језиком, названим онако како га никад нијесу звали — мимо Вука и вуковског српског језика?!

И овај наш документ насловљен је, у складу с устаљеном праксом Одбора, одлуком, мада има карактер апела упућеног свеукупној научној, стручној, културној и политичкој јавности, свима онима који су остали у језичком заједништву под исконским именом — српски језик.

***

Одлука Одбора бр. 32 усвојена је на трећој сједници Комисије за односе с јавношћу и рјешавање неодложних питања (Ком. бр. 7), одржаној 30. априла 2003. године. О њој је било ријечи и на другој сједници Комисије бр. 7, одржаној 22. 4. 2003. године (проф. др Иван Клајн, предсједник, проф. др Слободан Реметић, потпредсједник, мр Бранислав Брборић, секретар, те проф. др Новица Петковић и научни савјетник др Драго Ћупић, чланови) која је проширена и ојачана предсједницима и секретарима још четирију комисија Одбора: Ком. бр. 1, за фонологију (др Јелица Јокановић-Михајлов и Наташа Вуловић); Ком. бр. 3, за синтаксу (проф. др Предраг Пипер, као замјеник одсутне академика Милке Ивић, и проф. др Срето Танасић); Ком. бр. 5, за праћење и истраживање правописне проблематике (проф. др Мато Пижурица и мр Јован Вуксановић) и Ком. бр. 8, за стандардни језик у школству, администрацији, издаваштву и јавним гласилима (проф. др Драгољуб Петровић и Радојко Гачевић). На претходној сједници Комисије бр. 7 разматрана је знатно дужа верзија Одлуке бр. 33, за коју је препоручено да се објави као ауторски текст. Наиме, заузет је став да је за одређење Одбора у овој важној тематици довољна ова сажета одлука, која се доноси истовремено с Одлуком бр. 33 (Уставне одредбе о језику). И једна и друга одлука упућују се, међу осталим потенцијалним корисницима Одборових одлука, и уставним комисијама Црне Горе и Србије, с надом да се њени чланови неће оглушити о њихове аргументе.