Oчување и неговање српског језика

О ОДНОСУ ИЗМЕЂУ ДА-КОНСТРУКЦИЈЕ И ИНФИНИТИВА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Средином марта 2002. године Одбору за стандардизацију српског језика обратио се Драгослав Граочанкић, дипломирани правник из Београда, дописом следеће садржине:

Недавно је (у Слову о српском језику, Политика, 9. 2. 2002, Суботњи додатак, II) Егон Фекете објавио текст Језичка економија и „дакање“, са развијеним поднасловом: „У српском језику конструкција ’да плус презент’ више је у употреби него у западним говорима, мада је инфинитив економичнији, што није без значаја у језичкој комуникацији.“

Ваља се сложити с гледиштем др Фекетеа да је инфинитив економичнији и додати да, по мом сазнању, има више начелних предности него његов конкурент (везник да с презентом). Обе категорије пажљиво су размотрене у Језичком приручнику РТБ (Београд, 1991, стр. 21, 30, 32, 125–131), с тим што је инфинитив пропраћен несумњивим стандардолошким и социолингвистичким препорукама.

Ако су инфинитив и везник да с презентом потпуно истозначне категорије, а јесу, једна од њих, по мом мишљењу, мора имати начелну предност, нарочито (неутрално)синтаксичку, „безбојнопросечну“, како би рекла Милка Ивић. То значи да другој категорија преостаје улога „стилске резерве“. Пребацивање везника да с презентом у стилску резерву не искључује га из стандардног језика, јер он задржава слободно зрачење у разговорном и књижевноуметничком (функционалном) стилу. У синтактички необележеном стандардном језику пак везник да с презентом може послужити другој сврси: да се избегну узастопни инфинитиви у истој реченици (нпр. Надам се да ћу моћи наставити бавити се оним што волим).

Стандардни језик је, по дефиницији, наддијалекатска и надзавичајна категорија, осамостаљена у односу на сваки дијалекат, поддијалекат и говор, па и на новоштокавски дијалекат и његове говоре, како оне источнохерцеговачке, раширене по западној Црној Гори, западној Србији и свим српским регијама западно од Дрине, са ијекавским изговором, тако и на оне у знатним деловима Шумадије и Војводине, са екавским изговором. Та категорија издигнута је изнад сваког „природног“ говора. Стандардни језик је „систем за себе“, подвргнут мање или више свесним и организованим напорима елитних слојева говорне заједнице да га уреде и вредносно одреде, да га нормирају и стандардизују у пуном складу с потребама целокупног јавног живота.

Време је да се српски стандардни језик ослободи психолошког терета којим га је притискао хрватски језички стандард, у коме се с инфинитивом и неким другим синтаксичко-стилским категоријама тенденциозно претеривало. Ниједном па ни српском језичком стандарду не треба претеривање, него му је нужно ваљано коришћење пробраних језичких средстава — по угледу на развијене словенске језике (источне и западне), па и на друге европске језике. Време је, исто тако, да се српски језик, чија је новоштокавска основица његова неупитна константа, вредносно стабилизује и у свој својој пуноћи одреди према најбољим властитим традицијама. То значи да га треба растеретити неких обележја страних његовој новоштокавској основици.

Ако није време да се обнови „београдски стил“, који је однеговао многа својства репрезентативне новоштокавштине, јесте време да се изгради општеприхватљиво стандарднојезичко постројење, способно да се ваљано одреди и према двема истојезичким варијантама, хрватској и бошњачкој, које се успостављају као засебни језички стандарди, са склоностима несагласним с нашим свеукупним социолингвистичким приступом истојезичком „плурализму“ и именовању старих варијаната и „нових“ језика. На те склоности указивао је и Одбор за стандардизацију српског језика доводећи, на пример, у питање назив „босански језик“, неусклађен с називом треће националне заједнице у истом стандарднојезичком систему (етноним Бошњак/Бошњаци може произвести само атрибут бошњачки).

Молио бих Одбор за стандардизацију српског језика да се својом одлуком што разговетније и прецизније изјасни о инфинитиву као значајној граматичкој, односно синтаксичко-стилској конструкцији, пошто његове морфолошке карактеристике никад нису биле спорне, нити је спорно речничко представљање глагола првенствено њиховим неодређеним обликом. Верујем да би то имало позитивног утицаја на јавну употребу стандардног језика у свим функционалним стиловима.

***

У вези с дописом г. Драгана Граочанкића, дипломираног правника из Београда, у Одборовој Комисији за синтаксу припремљен је одговор који следи.

Однос између да-конструкција и инфинитива више пута био је предмет пажње у српској лингвистици, а судови о том питању који су научној јавности најпознатији у основи су подударни, нпр. „источно подручје стандардног језика […] паушално [је] проглашавано ’дакавским’: на њему је, истина, употреба допунске реченице с везником да шира него на западу, али то нипошто не значи искључивање инфинитива“ (М. Ивић); „Као допуна других глагола, у српскохрватском се у многим случајевима напоредо и углавном истозначно јављају инфинитив и синтагма да + садашње време. Инфинитив је осетно чешћи у западној варијанти“ (И. Клајн); „У српском језику конструкција ’да плус презент’ више је у употреби него у западним говорима, мада је инфинитив економичнији, што није без значаја у језичкој комуникацији“ (Е. Фекете).

У једним случајевима у савременом српском књижевном језику да-конструкција не може бити замењена инфинитивом (нпр. Хајде да запевамо)нити инфинитив да-конструкцијом (нпр. Разумети значи опростити), што се назива односом допунске дистрибуције. У другим случајевима таква замена је могућа, при чему реченица са да-конструкцијом или инфинитивом остаје правилна и не мења значење (нпр. Можете да уђете // Можете ући),што се назива односом факултативне дистрибуције. У овој другој групи случајева некада је чешћи инфинитив, а некада да-конструкција, с могућим разликама у њиховој стилској вредности. И однос допунске дистрибуције између да-конструкција и инфинитива и однос факултативне дистрибуције међу њима обухвата више посебних група случајева, чији исцрпан преглед може бити дат само у облику развијенијег синтактичког описа, али не и као кратак одговор на питање постављено Одбору за стандардизацију српског језика.

Разноврсност ужих случајева употребе да-конструкције или инфинитива, одређених посебним правилима, може се илустровати на неколико примера. Тако, на пример, допунска дистрибуција између да-конструкција и инфинитива постоји и онда када алтернативно могу бити употребљена оба облика, али с различитим значењима, нпр. Нећу да дођем (вољна конструкција) и Нећу доћи (негиранифутур); безличне конструкције које у предикатском делу имају лексеме штета, мука, лако, корисно и сл. обично долазе са инфинитивом (нпр. Штета је пропустити ту прилику),или долазе искључиво са инфинитивом (нпр. Лако је бити накнадно паметан); инфинитив је чест и у конструкцијама с модално употребљеним глаголима имати или немати (нпр. Нема се чега бојати онај ко ради поштено, Наређење се има одмах извршити);инфинитив је обавезан у гномској модалној употреби као у примеру Кога је молити није га љутити; у конструкцији са безлично употребљеним глаголом требати инфинитив обезбеђује уопштено-лично значење, уп. Треба живети у миру са суседима према Треба да живимо у миру са суседима, Треба да живите у миру са суседима итд.

Начелно се свакако може рећи да треба избегавати нагомилавање више да-конструкција или више инфинитива у истој реченици, због чега треба избегавати реченице типа Зна да треба да одлучи да настави да се бави оним чиме најбоље може да им помогне, или Зна да ће моћи наставити бавити се оним што воли. То ипак није чврсто и безизузетно правило јер нормативна прихватљивост таквих реченица зависи и од броја поновљених конструкција и од низа других чинилаца, који се овде не могу размотрити. Препорука да треба избегавати нагомилавање конструкција са истим облицима не значи да њихова употреба у истој реченици никада није допуштена, што може зависити и од функционалног стила којем таква реченица припада (нпр. у лепој књижевности или у разговорном стилу реченице као што је Речено им је да могу да дођу не могу се сматрати ненормативним). У принципу српски језик више допушта нагомилавање да-конструкција него нагомилавање инфинитива, али општа нормативна препорука ипак би била да се из стилских разлога таква нагомилавања избегавају.

Не би се могло тврдити да је у савременом српском књижевном, односно стандардном језику једна од те две могућности (да-конструкција или инфинитив) недвосмислено резервна.

Као што је својевремено истакнуто у Језичком приручнику (Београд, РТБ, 1991), главна мерила језичке правилности јесу богатство језика, јасност, економичност, лепота, континуитет, реализам, чистота, ауторитет институција, језикословаца и угледних писаца.

Ако се задржимо само на оним од наведених мерила која су за ову прилику посебно важна, морамо пре свега констатовати да се богатство језика у великој мери огледа у развијености његових синонимских могућности, што подразумева и поменуте случајеве факултативне дистрибуције да-конструкције и инфинитива.

Инфинитив повремено омогућује већу економичност изражавања, односно уштеду једног слога (уп. Може да уђе према Може ући),или два слога (нпр. Можете да уђете према Можете ући)иако има много примера у којима, ако занемаримо белине у писменом исказу, употреба инфинитива не доноси уштеду слога, уп. Може да прочита према Може прочитати. Таква уштеда у неким случајевима може бити битна (нпр. у телеграфији), али економичност излагања није ни једини ни први принцип језичке комуникације. Разноврсни облици наративности, и у уметности и изван ње, по правилу нису организовани тако да буду пре свега економични. Лепота изражавања заиста се често огледа у језгровитој краткоћи, али економичност није синоним за лепоту изражавања, што потврђују не само примери пријатељске епистоларне комуникације у поређењу са телеграфском комуникацијом него и епска поезија, романескна, биографска и путописна проза и сл. Економичност изражавања у спрези с тенденцијом да исказ буде што мање личан посебно је важна у административном и у научном стилу, где су стога услови за употребу инфинитива начелно повољнији (нпр. Закон се има поштовати у свакој прилици) иако се ни у тим стиловима да-конструкција не може сматрати искључиво резервним обликом.

Разлог да се негује употреба и инфинитива и да-конструкције јесте и у чињеници да постоји непрекинута традиција употребе оба та облика на читавом новоштокавском простору, с тим што постоје регионалне или индивидуалне разлике у учесталости употребе једног или другог облика.

Учесталост употребе инфинитива расте идући од источног ка западном делу говорног простора српског језика, али се доста лепих примера употребе инфинитива може наћи код најбољих представника међуратног београдског стила, па и касније (нпр. у делима Слободана Јовановића, Милоша Ђурића, Радована Самарџића и низа других писаца и научника). Ипак, сасвим поуздана слика о учесталости и функционалној дистрибуцији да-конструкција и инфинитива у прошлости и данас моћи ће се добити тек када то буде подробно проучено на репрезентативном језичком корпусу.

Поред тога, ствар је индивидуалног стила кад ће један од два дата облика бити замењен другим, јер су оба у оквирима језичког стандарда. То омогућује да говорни представници са дијалекатских подручја где преовладавају било да-конструкције било инфинитиви нешто чешће користе облике који су им ближи, наравно онолико колико то допушта еластична стабилност језичког стандарда, јер се нпр. у футуру подразумева изричита предност инфинитива.

Најзад, треба имати у виду да је у говорном узусу однос између језичких јединица у једним случајевима релативно стабилан, и тада је лакше одлучити шта би за језички стандард требало да буде примарно, а шта секундарно, док су у другим случајевима израженија индивидуална, регионална и друга колебања, због којих и одговарајуће нормативне препоруке морају бити еластичније. Нормативне препоруке увек имају утолико више изгледа на успех уколико се мање разилазе с постојећим тенденцијама у говору, односно када кодификују оно што је преовлађујуће или што показује јаку тежњу да буде преовлађујуће у говору већине образованих људи у већини стилова и жанровских облика. Решења која нису довољно чврсто ослоњена на такву говорну реалност, и писмену и усмену, по правилу не бивају у пракси прихваћена, а лако постану и извор непотребних полемика. Зато ни препорука о употреби да-конструкција или инфинитива, задржавајућиначелну јасност, не сме бити у раскораку са савременом српском говорном реалношћу.