О ПРАВОПИСНИМ ПРИРУЧНИЦИМА

На другој седници Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања (Ком. бр. 7), одржаној у петак 1. октобра 1999. године, разматрана је молба Предузећа за издаваштво, производњу, трговину и услуге д. о. о. „Нијанса“ из Земуна да се треће издање Правописа српског језика (Приручника за школе [1998]), чији је аутор проф. др Милорад Дешић, члан Одбора за стандардизацију српског језика и члан његове Комисије за праћење и истраживање правописне проблематике (Ком. бр. 5) — „препоручи за употребу у основним и средњим школама“.

ПИПТУ „Нијанса“ заснива своју молбу „на чињеници да су претходна два издања“ [њеног Правописног приручника] „изузетно прихваћена од школске, стручне и научне јавности, а да је ово, треће, допуњено, издање потпуно усаглашено са Правописом српскога језика Матице српске (1993)“, позивајући се и на то да се аутор тог приручника „приликом усаглашавања са Правописом српскога језика […] консултовао са приређивачима Правописа Јованом Јерковићем и Матом Пижурицом и са рецензентом Правописа академиком Павлом Ивићем“.

Ком. бр. 7 — размотривши претходно мишљења садржана у Белешци с трећег састанка Комисије за стандардни језик у школству, администрацији, издаваштву и јавним гласилима (Ком. бр. 8), одржаног 22. 3. 1999. године, и Белешци с треће седнице Комисије за праћење и истраживање правописне проблематике (Ком. бр. 5), одржане 12. 7. 1999. године — утврдила је следећи закључак:

Не може се прихватити молба ПИПТУ „Нијансе“ да се дâ препорука за коришћење трећег, допуњеног, издања Правописа српског језика (Приручника за школе [1998]) у основним и средњим школама — на говорном простору српског језика, у Републици Србији, Републици Црној Гори и Републици Српској. Наиме, чињенице у вези с усаглашеношћу тог правописног приручника с Правописом српскога језика (1993), на које се позива земунска „Нијанса“, нису подударне или бар нису целовито подударне са стварним чињеницама, које се могу разабрати из докумената што су били приложени Нијансиној молби, нити с релевантним наводима садржаним у белешкама са седница Ком. бр. 8 и Ком. бр. 5, које су претходиле седници Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања, надлежној да утврђује закључке Одбора за стандардизацију српског језика између његових седница.

Образложење

Наводи садржани у Нијансиној молби изостају у Приручнику проф. Дешића (1998), у којем нема ни речи о томе да је, на предлог сада већ пок. академика Павла Ивића, и пре него што је основан Одбор за стандардизацију српског језика, проф. Дешић приступио, у складу с усменим договором, остваривању треће верзије текућег правописног пројекта, чији је носилац Матица српска из Новог Сада, али се у завршници посла „није договорио“ с носиоцем тог пројекта нити је уредно сарађивао с приређивачима Правописа. Осим тога, „Нијанса“ и проф. Дешић нису обезбедили рецензије свог Приручника за које су били задужени академик Павле Ивић и др Драго Ћупић.

Наиме, када се приређивање треће правописне верзије приближавало крају, носилац правописног пројекта и проф. Дешић нису се споразумели ни око наслова и поднаслова, а камоли око пуне сарадње с двојицом живих приређивача Правописа, уредног рецензирања и треће правописне верзије и њеног суиздавања. И сам проф. Дешић, питајући се на седници Ком. бр. 5, чији је члан, „откуд правописно тројство“ — мада се о њему говори и у Извештају о раду Одбора (…) током 1998. године, усвојеном на другој седници Одбора од 4. 12. 1998, којој је, и као његов члан, такође присуствовао — констатовао је на крају шта се, у ствари, догодило: „Нико не искључује Матицу, али се нисмо договорили.“

Заправо, свима у Одбору — под чије се окриље стављају стандардолошки пројекти, у чему није било никаквог спора с Матицом, једним од 14 оснивача Одбора — од самог његовог оснивања, па и пре тога, било је јасно да је Правопис за сада једини „кодификовани“ инструмент стандардног језика. Исто тако, сваком је јасно да су у правописној материји, мада се њоме уређује најповршинскији слој писмености, најмање пожељна неуједначена решења. Штавише, на седници Ком. бр. 8 упозорено је на то да по школама колају и други правописни приручници, да се још неки спремају да своје правописе устоличе у школама и да би бар чланови Одбора морали бити за то да се правописни досије „затвори“ на регуларан начин. Члановима Ком. бр. 7 било је добро познато да је Матица, носилац и садашњег и претходног правописног пројекта (1954–1960), била спремна на компромис и са проф. Дешићем и са земунском „Нијансом“. Била је спремна, бар при првом објављивању ове правописне верзије, на суиздаваштво и са земунском „Нијансом“ пошто је она претходно двапут објавила Дешићев правописни приручник, који је уживао несумњиве похвале у вези с педагошко-методолошким предностима излагања правописне материје, особито важним за основношколски узраст.

Комисије бр. 8, 5 и 7 — у мери властитог праћења претпостављеног окончавања постојећег правописног пројекта, зачетог још средином 80-их година и овереног Прилозима Правопису (Нови Сад, Матица српска, 1989) — желеле су да погасе, а не да потпале, правописне неспоразуме, као и неспоразуме међу правописцима, проистекле из околности да смо на говорном простору српског језика средину последње деценије ХХ века дочекали са три међусобно несагласна правописа. Ти су неспоразуми, бар унеколико, превладани у октобру 1996. године непотпуним озваничењем првог целовитог правописа с називом српски језик, који је данашња уставна категорија и у Србији, и у Црној Гори, и у Српској. И били су уверени да ће, с уредним припремањем и објављивањем Дешићевог правописног приручника, бити стављена тачка на све правописне неспоразуме, што би допринело целовитом озваничењу текућег правописног пројекта и његових резултата.

Да се Нијансиним Правописним приручником, чији је аутор проф. Дешић, члан Одбора и члан његове Ком. бр. 5, уистину желело окончање јединог темељито припреманог правописног пројекта у нашој културној историји, последња његова верзија не би могла изаћи без пуне сарадње с његовим носиоцем и радним телима Одбора. Та верзија не би могла изаћи као „треће издање“ Нијансиног правописног подухвата, нити би могла заобићи рецензенте Правописа — пок. академика Павла Ивића и др Драга Ћупића. Она не би могла изаћи без пуне сагласности с претходним двема верзијама Правописа српскога језика (1993), научно-универзитетском и њеним скраћеним „школским издањем“, које се није показало подесним за основне школе. И не би могла изаћи у само једној, екавској, редакцији, ако би Одбор и његова радна тела поштовали Споразум о оснивању Одбора (нарочито чл. 1, став 2, који налаже „систематско нормирање српског језика, с екавским и ијекавским изговором, свеобухватно и у појединостима […]“). Осим тога, ако се поштује Пословник Одбора (нарочито чл. 5, који налаже да „резултате Одбора објављује Матица […] или Институт […]“, с тим што се „Матици […] могу, као кооперанти или суорганизатори, односно као суиздавачи, придружити и […] друга правна лица“, Нијансин и Дешићев Правописни приручник не могу добити захтевану препоруку. У складу с наведеним Пословником, могла се придружити и „Нијанса“, али је изостао завршни договор њеног аутора с носиоцем правописног пројекта, с двојицом живих приређивача Правописа и с двојицом његових рецензената.

Нажалост, земунска „Нијанса“ и њен аутор у завршници посла који је организован под окриљем Матице и стављен под окриље Одбора нису проценили да им договорени посао одговара. Стога нису хтели чак ни то да њихово треће издање буде „измењено и допуњено“, него само „допуњено“, па се оно ни зато није могло успоставити као треће измењено и допуњено издање, потпуно усклађено с Правописом српскога језика (1993), односно није постало „прво издање“ треће верзије правописног пројекта, објављено истовремено и у екавској и у ијекавској редакцији, подесно за употребу у основним школама и за најширу јавну употребу на целокупном говорном простору српског језика. Разуме се, Ком. бр. 7 ставиће, ради верификације, Одлуку бр. 8. на дневни ред треће пленумске седнице Одбора за стандардизацију српскога језика, која ће бити одржана почетком децембра 1999. године.