Oчување и неговање српског језика

О СЛУЖБЕНОМ ЈЕЗИКУ И ПИСМУ У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

Припреме за коначну верзију текста новог устава Републике Србије трајале су доста дуго, али нацрт Устава никада није био на јавној расправи. Не улазећи у друге одредбе Устава, сматрамо да је пропуштена прилика да се одредбе о језику и писму дефинишу на дуге стазе.

Поводом уставних одредаба о језику, Одбор за стандардизацију српског језика обратио се Влади Републике Србије први пут Одлуком бр. 34 још у фебруару 2003. године. У међувремену, 2004. године, Влада Републике Србије је на свом веб-сајту објавила Нацрт Устава Републике Србије, у коме је члан 10 гласио:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо.

Националне мањине имају право на службену употребу свог језика и писма, у складу са органским законом.“

Оваква формулација није била добра и из ње се види да предлагач није уважио ниједну напомену из Одлуке бр. 34 Одбора за стандардизацију. У коначној верзији Устава, срећом, она је измењена и сада гласи:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.

Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

Суштински, ова одредба Устава одражава мишљење стручњака за језик окупљених у Одбору за стандардизацију српског језика. Ипак, у складу са својим ранијим препорукама, Одбор за стандардизацију српског језика сматра да је овај члан Устава требало да гласи:

„У Републици Србији службени језик је српски а писмо ћирилица.

Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

***

У складу с новим уставом треба донети и нови Закон о службеној употреби језика, те молимо Владу Републике Србије и Скупштину Србије да неизоставно укључе у његову израду и Одбор за стандардизацију српског језика, као тело које је најпозваније да води бригу о српском језичком стандарду.

Најважније је да службени језик, српски, с матичним писмом, ћирилицом, убудуће не изостаје ни из једног вида службене употребе. Међутим, у њој ће се наћи и домаћи мањински језици, чији положај треба уредити у складу с највишим цензусом у међународној заједници (8–10% мањинског становништва на одређеном подручју цензус је у скандинавским земљама), али и страни језици, светски и други, нпр. у међународним уговорима и у дипломатској комуникацији, где је неретко реч о службеној, а не само о јавној и нејавној употреби језика.

Друштвена брига о језичком стандарду назива се, у науци и изван ње, језичком политиком (која може имати и шире поље деловања од оног обележеног језичким стандардом, нпр. истраживање дијалеката и урбаних супстандардних говора као облика заштите културне баштине), а она укључује језичко планирање и језичко нормирање. Наравно, језичка политика не може бити само стручно и научно питање него мора бити и питање опште (државне) културне, просветне и научне политике у најширем смислу, па нпр. и политике у саобраћају, трговини и туризму. На то нас упућују и правила игре међународне стандарднојезичке заједнице и њених органа, нпр. Међународне стандардизацијске организације / International Organization of Standardization, чије је седиште у Женеви; реч је о агенцији ОУН, с којом, не само у језичком погледу, сарађује Савезни завод за стандардизацију. Пошто је српски језик вишедржавни језик — нужна је тесна стручна (и не само стручна) сарадња с лингвистима и научним телима у Републици Српској и Црној Гори. Такву сарадњу имају, на пример, државе немачког стандардног језика у Европи (Немачка, Аустрија и Швајцарска).

Приликом доношења Закона о службеној употреби језика и писма треба водити рачуна и о следећим чињеницама, на које је Одбор за стандардизацију указивао и у Одлуци бр. 34:

Ако на згради Америчке амбасаде у Београду стоје две плоче, на левој страни АМЕРИЧКА АМБАСАДА а на десној AMERICAN EMBASSY, онда први испис указује на службени језик наше државе, а други на службену употребу енглеског језика у САД, која, с домаћег становишта, може бити виђена као јавна употреба страног језика. Та употреба нарочито је жива у школском систему, који се одликује службеном и јавном употребом већег броја језика, с тим што није лако разлучити службену од јавне употребе.

Ако на аутопуту кроз Србију често видимо ознаку IZLAZ (латиницом), а никад не видимо ИЗЛАЗ (ћирилицом), лево или горе, нити EXIT, десно или доле, онда је посреди неспровођење уставних одредаба и одредаба Закона о службеној употреби језика и писама, као и сведочанство о народном самопорицању (дезидентификацији) и небризи о туристичкој привреди и комуникацији са странцима уопште. Ако на плочи стоји НАРОДНА БАНКА СРБИЈЕ напоредо са NATIONAL BANK OF SERBIA, као што на новчаницама поред ДИНАР(А) стоји и DINAR(A), онда је ту реч о разборитој језичкој и азбучној политици, коју треба уредити законом. Сличан је позитиван случај испис језика на Градској библиотеци у Суботици, на чијој плочи, на улазу, стоје исписи усклађени са Законом: ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА / VÁROSI KÖNYVTÁR / GRADSKA BIBLIOTEKA. Ту се, поред српскога, службеног језика у Србији, налазе и исписи на мађарском и хрватском језику. У ствари, српски језик, са ћирилицом, може се, и мора, исказати као неизоставна обавеза, која произлази из устава, па јој није нужно законско уређивање, док је за положај других језика, домаћих и страних, нужно законско уређивање.

Кад је реч о језицима домаћих националних мањина и етничких заједница, нужно је, с једне стране, уважавати међународне конвенције и стандарде, а, с друге стране, неопходно је понашати се у складу с Повељом о људским и мањинским правима и грађанским слободама и Законом о мањинама. Заправо, биће нужно донети одговарајући закон или можда више закона (нпр. у просвети, култури, саобраћају и локалној самоуправи). Биће неопходно увести и цензус који мањинске језике на појединим подручјима (општинама) аутоматски уводи у службену употребу, независно од локалних прописа и односа снага у локалној самоуправи, тако да ниједна општинска власт не може заобићи оно што је законски пропис, без обзира на то да ли се у њеним извршним органима налазе и представници мањинских етничких и језичких заједница, националних мањина и етничких група, односно националних и етничких заједница, како се често говори.

***

Нацрт ове одлуке припремили су Радојко Гачевић и Милан Тасић, а разматрана је на састанку Комисије бр. 7 3. 11. 2006. и 23. 1. 2007, када је усаглашен коначни текст, који је као Одлука бр. 56 усвојен на Х седници Одбора за стандардизацију српског језика, одржаној 22. 3. 2007. године