Oчување и неговање српског језика

ОПРАВДАНЕ ЗАМЕРКЕ

Језичке грешке на листићима Државне лутрије Србије

Институт за српски језик предао је Одбору писмо које су му упутили инж. Владимир Лепојевић и инж. Милутин Живковић из Београда. Исто писмо упућено је и Министарству просвете и спорта, Министарству културе, Министарству финансија, Српској академији наука и уметности, Катедри за србистику Филолошког факултета у Београду, као и Државној лутрији Србије, која је и пружила повод за писање. Наводимо главни део писма:

„Желимо да Вас обавестимо да је Државна лутрија Србије пустила у промет пре 4–5 месеци стотине хиљада лото листића на којима је примењен језик којим не говори српски народ, правопис који је преузет из другог народа и државе, или је дело неписмених.

Ми смо се 28. марта обратили писмено директору Државне лутрије Србије – пошто не може да прими трочлану групу заинтересованих грађана по овом питању који су молили разговор са њим – али наше примедбе и молба да се уведе правилан српски језик на тим листићима потпуно су игнорисане.

Ови листићи са таквим језиком показују непоштовање народа и његових највећих вредности (…) Молимо, као први корак, да се ауторитетом Ваше установе позове Државна лутрија Србије да у Србији примењује правилан српски језик и тиме покаже дужно поштовање српском народу.“

Уз писмо су приложени факсимили два упутства у издању Државне лутрије Србије, оба на латиници, сличног садржаја, једно под насловом LOTO 7/39 – POMOĆNI OBIČNI LISTIĆ, друго под насловом LOTO 7/39 – POMOĆNI SISTEMSKI LISTIĆ. Такође je приложена копија писма које су инж. Лепојевић, г. Слободан Турлаков и г. Немања Видић, поводом тих упутстава, 28. марта 2006. упутили директору Лутрије. У овом писму се упозорава на следеће реченице из првог наведеног упутства, у којима су аутори писма подвукли речи које сматрају погрешним:

(1) Kombinaciju sedam brojeva u jednom grupnom polju odigrate tako da tamnoplavom ili crnom hemiskom olovkom jasno obeležite znakom «X» odabrane brojeve (…)

(2) Ako ne možete da se odlučite koje brojeve želite odigrati, terminal će to učiniti za Vas (…) samo recite prodavcu da želite slučajni izbor i koliko kombinacija želite odigrati.

(3) Ukoliko se odlučite odigrati iste brojeve za više kola unapred, odredite broj uzastopnih kola (…)

(4) Na osnovu sadržaja pomoćnog listića (…) dobit ćete potvrdu o uplati.

Прва од наведених реченица налази се само у упутству за обични листић, док се остале три, потпуно једнако, понављају и у упутству за системски листић.

Г. Лепојевић, г. Турлаков и г. Видић у свом писму истичу да се ови листићи „троше и шире у народу у огромним количинама“. Уз то оштро замерају Државној лутрији Србије што се „у свим њеним писаним материјалима потребним у игри на срећу, публикацијама и обавештењима за народ, за публику, примењује само и искључиво латиница“. У закључку њиховог писма се каже: „У име (…) права на сопствени језик и писмо, права на сопствену културу и науку, на сопствене вредности и традицију, молимо да Државна лутрија Србије одмах, на свим својим материјалима за игру на срећу, уведе чисто српски језик, исправи све грешке које долазе из страних правописа, и да уведе најмање равноправност ћирилице и латинице у свом јавном раду, као први корак, јер ми мислимо да латиница више није потребна у Србији.“

Одговор

У првој од наведених реченица из лутријског текста, уместо одиграте тако да… обележите требало је да стоји одиграћете тако што ћeтe… обележити,a хемиском је погрешно написано уместо хемијском. Познато је, наиме, да се у књижевном језику свршено садашње време не употребљава у независним реченицама, осим кад се исказује поновљена или уобичајена радња (нпр. Ја свако вече одиграм понеку партију шаха).

У другој реченици, двапут поновљено желите одиграти није погрешно, мада je y београдском говорном језику обичнија конструкција желите да одиграте.

У трећој реченици, уколико се одлучите одиграти је хрватска конструкција, док је у српском далеко обичније уколико се одлучите да одиграте.

У четвртој реченици, двочлани футур dobit ćete чисто је хрватски, док се у српском језику увек (и у време заједничког правописа) писало састављено добићу, добићемо, добићете и сл.

Језичке замерке Државној лутрији, дакле, највећим делом су оправдане. Напоменимо и то да друга реченица првог пасуса у оба упутства гласи: „Jedini važeći dokaz о Vašem izboru brojeva, učestvovanju u igri i osnov za naplatu dobitka je potvrda o uplati.“ Овде je уместо енклитике је морао бити употребљен дужи облик јесте,дакле: … јесте потврда о уплати.

Што се тиче латиничког писма, за његову искључиву употребу у текстовима државне организације каква је Лутрија заиста нема оправдања.

Образложење

О употреби инфинитива Одбор за стандардизацију, односно његова Комисија за синтаксу, исцрпно су расправљали у Одлуци бр. 24, из 2002. године, под насловом О односу између да-конструкције и инфинитива у српском језику. Ова одлука се може прочитати у зборнику Српски језик у нормативном огледалу (приредили Бранислав Брборић, Јован Вуксановић и Радојко Гачевић, изд. Београдска књига, Београд, 2006, стр. 149–153). На темељу закључака из раније стручне литературе, у тој одлуци се каже: „Разлог да се негује употреба и инфинитива и да-конструкције јесте и у чињеници да постоји непрекинута традиција употребе оба та облика на читавом новоштокавском простору,с тим што постоје регионалне или индивидуалне разлике у учесталости употребе једног или другог облика. Учесталост употребе инфинитива расте идући од источног ка западном делу говорног простора српског језика, али се доста лепих примера употребе инфинитива може наћи код најбољих представника међуратног београдског стила,па и касније (нпр. у делима Слободана Јовановића, Милоша Ћурића, Радована Самарџића и низа других писаца и научника).“

Претходно је у Одлуци, као начелна препорука, речено да „треба избегавати нагомилавање више да-конструкција или више инфинитива у истој реченици“. Будући да у реченици (2) из лутријског текста испред првог „желите одиграти“ долази „да се одлучите“, а испред другог „да желите случајни избор“, употреба инфинитива „одиграти“ је стилски оправдана, мада ни „желите да одиграте“ не би било погрешно. У реченици (3) нема таквих разлога за употребу инфинитива, нити је инфинитив уобичајен у савременом српском језику после глагола одлучити (се).

О занемаривању ћирилице Одбор се изјашњавао више пута, почев од одлуке број 17 из 2001. године, Нарушавање уставних оквира статуса српског језика (стр. 127 у поменутој књизи), у чијем закључку се каже: „Одбор предлаже Народној скупштини Републике Србије да задржи одредбу о примарности ћириличког писма у службеној употреби на целој територији Републике Србије.“ У следећој одлуци, бр. 18 (Случајност која се могла избећи,в. стр. 132), Одбор је реаговао на документ „Prvih sto dana Vlade Republike Srbije“, штампан латиницом, a y одлуци бр. 26 (Законски текст латиницом: лоша инерција, одавно лишена смисла,стр. 158 у књизи) на публикацију „Закон о заштити права и слобода националних мањина“, објављену на једанаест језика од којих је српски на првом месту – али штампан латиницом. Слична упозорења су дата и у одлукама бр. 20 (Званични језик је српски a примарно писмо ћирилица),бр. 28 (Српски језик у Лондону),бр. 34 (Уставне одредбе о језику)и бр. 48, из 2004. године, под насловом He видимо разлога за латиницу (где је реч о публикацијама београдске „Народне књиге“).

Као ни велика већина српских лингвиста, чланови Одбора не слажу се с мишљењем тројице потписника писма Државној лутрији „да латиница више није потребна у Србији“, нити би латиницу било могућно избацити из употребе чак и кад би то неко хтео. Ћирилица, међутим, мора бити примарно писмо у службеној и јавној употреби, у какву свакако спадају и листићи Државне лутрије, па су с те стране замерке инж. Лепојевића и његових пријатеља основане.

Нацрт текста ове одлуке сачинио је Иван Клајн, председник Одбора и члан Комисије број 7. Нацрт је прихваћен на 5. седници Комисије бр. 7 и усвојен као одлука број 54.