ОЗВАНИЧЕЊЕ НОВОГ ПРАВОПИСНОГ ПРОГРАМА

Комисија за праћење и истраживање правописне проблематике, на седници одржаној у Новом Саду 8. 12. 2001. године, утврдила је Програм и основна упутства за припрему измењеног и допуњеног издања Правописа српскога језика 2004. године.

На седници Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања одржаној 18. 12. 2001. године закључено је да овај програм треба уврстити у дневни ред пете седнице Одбора за стандардизацију српског језика, која се одржава у Београду 25. јануара 2002. године. Истовремено је предложено да Одбор с тим у вези донесе одлуку бр. 22.

***

Озваничава се Програм и основна упутства за припрему измењеног и допуњеног издања Правописа српскога језика 2004. године, који је утврђен на седници Комисије за праћење и истраживање правописне проблематике одржаној у Новом Саду 8. децембра 2001. године. Истовремено се именује редакторска група у саставу: Мато Пижурица, Милорад Дешић, Бранислав Остојић и Живојин Станојчић, чланови Одбора за стандардизацију, која ће припремити нову стилизацију ретушираног издања Правописа растерећујући га релације према Правопису српскохрватскога књижевног језика из 1960. године и према хрватској стандардизацији, као и свих сувишних двојстава. Редакторска група има задатак да усагласи правописну терминологију поштујући при томе правописну традицију коју баштини српски језик. Ново издање Правописа има се припремити за штампу до краја 2003. године.

Образложење

Прихватају се сва становишта изложена у Програму и основним упутствима за припрему измењеног и допуњеног издања Правописа српскога језика 2004. године као образложење ове одлуке. Будући Правопис сматраће се измењеним и допуњеним издањем Правописа српскога језика из 1993. године, с неизмењеном групом приређивача, коју су сачињавали: Митар Пешикан, Јован Јерковић и Мато Пижурица. На насловној страници овог издања Правописа назначиће се редакторска група.

Програм и основна упутства за припрему измењеног и допуњеног издања Правописа српскога језика 2004.

1. Изменама и допунама неће се мењати концепција Правописа српскога језика (1993), чија је правила, после опсежних стручних елаборација и оцена, уобличио Митар Пешикан а цео приручник довео до краја у сарадњи са Јованом Јерковићем и Матом Пижурицом. Основни разлог за такав поступак јесте потреба стабилизације норме и очување српског језичког јединства.

Праву меру прекомпозиције и престилизације биће теже погодити, а верујемо да ће бити потребно и једно и друго ако желимо добити озбиљан, функционалан и одржив темељни правописни приручник. О овим питањима Комисија ће се изјаснити (консултујући се са овлашћеним наследницима М. Пешикана, које је он навео у некој врсти опоруке) тек када се у том послу опроба редакторска група.

2. Даље повремене, не ни пречесте ни радикалне, измене и доградње правописне норме морају бити резултат колективног стручног и научног рада те пуне и складне сарадње трију република српскога језика, односно њихових научних, образовних и културних установа и институција, која се остварује пре свега у оквиру Одбора за стандардизацију српског језика. Зато правописни приручници у нормативном смислу не могу бити ауторски подухвати.

3. Пожељно је, и нужно, да се поред Матице српске као издавач Правописа појаве издавачи односно научне, просветне или културне установе и институције из Црне Горе и Републике Српске.

4. Документацију, најпре грађу а потом и њену анализу и образложени предлог измена и допуна, припремиће Комисија за праћење и истраживање правописне проблематике. Решења нормативне природе верификоваће Одбор за стандардизацију српског језика.

5. За припрему измењеног и допуњеног издања Правописа 2004. године одређује се редакторска група у саставу: Мато Пижурица, Милорад Дешић и Бранислав Остојић.

6. У припреми ’ретушираног’ издања Правописа вероватне и засад предвидљиве измене могу се тицати следећег:

а) Текст Правописа треба растеретити релација према Правопису српскохрватског језика из 1960. и према хрватској стандардизацији (ово наравно подразумева и неувођење релација према бошњачкој норми).

б) Правописна двојства треба свести на најмању могућу меру, посебно она чисто ортографска, с тим што би се требало трудити да остану она решења која Правопис (1993) истиче као боља (или их наводи ређањем као прва) како се укидање двојстава не би доживело као осетнија интервенција у норми.

в) Ваља усагласити терминологију уз поштовање српске правописне традиције.

г) Не сме се одступити од традиционалне концепције правописа који је на известан начин и приручни језички саветник.

д) Неопходно је размотрити потребу евентуалног увођења нових језика и нужних а ограничених интервенција у поглављу о транскрипцији односно прилагођеном писању имена из страних језика. Можда би имало смисла издвојити транскрипциону грађу у посебан регистар на крају речника уз правопис.

Председник Комисије Проф. др Мато Пижурица