Oчување и неговање српског језика

ПОТРЕБНА ЈЕ ДЕЛИКАТНИЈА ИНТЕРПРЕТАЦИЈА

Одбору за стандардизацију српског језика обратио се Милан Јоксимовић, саветник у Министарству просвете и спорта, школски надзорник за географију у том министарству, с молбом да му одговоримо на следећа питања:

1. Да ли је прихватљива следећа тврдња: „Српским језиком (говоре) Срби и Црногорци (и још неки народи који тај језик другачије називају)“, која се налази у Географији за VI разред основне школе, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2002, с. 17?

2. Да ли је реторомански (енг. Romansh, a Romancе languagе) званични језик у Швајцарској? Можете ли казати нешто о том језику и прокоментарисати овај исказ: „На западу земље говори се француски (центри — Женева и Лозана), на југу — италијански (центар — Лугано) и реторомански, док се у осталим деловима говори немачки језик (центри — Базел, Цирих и Берн)“, који се такође налази у Географији за VI разред основне школе, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2002, с. 132?

Одговор

Исказ који се цитира уз прво питање није изложен на довољно пажљив и деликатан начин да би се могао оценити истинитим а тиме и прихватљивим.

Нудимо друкчији и тачнији исказ, боље саображен с чињеницама и снабдевен деликатнијом и одмеренијом интерпретацијом, са ширим образложењем: „Српским језиком говорили су и говоре Срби и припадници других народа који се служе тим језиком не зазирући од његовог дугом историјом освештаног назива.“

Образложење

Срби и Хрвати, крећући се засебним културноисторијским путевима, нашли су се, поткрај 19. века, у истоме књижевном језику, који је заснован на моделу за чије су обликовање најзаслужнији српски језикословци Вук Караџић (1787–1864) и Ђуро Даничић (1825–1882). Тај модел за основу узима новоштокавске народне говоре, екавске и ијекавске, првенствено српске, који су се простирали с обе стране реке Дрине, у двема мултиетничким царевинама — Турској империји и Хабзбуршкој монархији. Обрађиван и стандардизован, деценијама, у два национална културна и политичка средишта, у Београду и Загребу, тај књижевни језик, односно тај стандардни језик, није могао бити хомоген попут других словенских и несловенских језика у Европи и изван ње, мада хомогени нису, на пример, ни немачки, ни француски, ни енглески, ни шпански, ни португалски језик, светски и интерконтинентални језици. Новија научна дисциплина, социолингвистика, открила је 60-их година 20. века националну и регионалну варијантност нашег језика на свим нивоима његове структуре (у фонологији и морфологији, у творби речи и синтакси, у стилистици и ортографији, и другде), која је грубо коришћена и злоупотребљавана у политичке сврхе. То се збивало и пре Титовог режима (1944–1980) и после њега — све до распада савезне државе (1991), зване Федеративна Народна Република Југославија и Социјалистичка Федеративна Република Југославија, која је за собом повукла и формални раскид језичке заједнице двеју старих јужнословенских нација — Срба и Хрвата — и двеју новијих, социјалистичких, националних творевина — црногорске (после 1945) и муслиманске (после 1967), која се данас назива бошњачком.

Две древне варијанте истога стандардног језика, деценијама званог српскохрватски, постале су, поново, српски језик и хрватски језик, а новија, трећа, варијанта, бошњачка, названа је „босанским језиком“, који се изван Федерације БиХ, у републикама Србији, Црној Гори, Српској и Хрватској, „преводи“, тако да у њима гласи бошњачки језик. Не треба сметнути с ума да су дијалекти тога „тројезика“ — који је као стандардолошки систем један језик — толико међусобно удаљени да се могу сматрати различитим језицима, али су из перспективе истога стандардног језика били виђени у истоме свеукупном језичком систему, као, заправо, скупу (под)система.

Нова језичка ситуација, настала након распада СФРЈ 1991, није довољно преврела да би била подвргнута ваљаној општеприхватљивој интерпретацији. Стварно разорити исти стандарднојезички систем није нимало лако, и то разарање, јамачно, није се ни збило. Истина, Хрвати у свој језик уносе мноштво новоговорних јединица, Бошњаци уносе у свој мноштво турцизама и арабизама, а Срби с Црногорцима — нашавши се у стандардном језику са две азбуке и два изговорна подсистема (екавица и ијекавица) — понешто се труде да успоставе равнотежу тих двојстава и да изграђују и стандардизују свој језик тако да он првенствено подмирује комуникацијске потребе народа у Србији, Црној Гори и Српској, као и мањинских заједница изван тих република које српски језик сматрају својим матерњим језиком. А то значи да тај језик, српски, негују, развијају и унапређују тако да се не понашају тенденциозно — у томе смислу да намерно руше мостове стварнога језичког заједништва, које постоји барем 150 година. Време ће донети смањивање напетости и језичких сукоба који отежавају здраву комуникацију, општење и разумевање међу људима и народима на средишњем јужнословенском простору.

***

Што се тиче другог питања, које излази из компетенције Одбора за стандардизацију српског језика, можемо дати, на темељу информација којима располажемо, сасвим језгровит исказ, без образложења.

Реторомански је засебан књижевни језик, који стоји између италијанског и француског језика, ближи првоме него потоњем. Потоњи је други по броју родних говорилаца у Швајцарској, у којој се 75% становништва изворно служи немачким стандардним језиком, практично истоветним с оним у Аустрији и Савезној Републици Немачкој. Мали број изворних говорилаца ретороманског не допушта Ретороманима да могу говорити о истом или „равноправном“ положају свог језика у комуникацији на нивоу Швајцарске Конфедерације, али се у оквиру те државе и не размишља о „равноправности“, него о рационалности. Реторомански је засебан језик, више књижевни него стандардни идиом, који не може испуњавати све комуникацијске потребе оних који га негују (око 1% Швајцараца). У Швајцарској, иначе, доста људи зна два, три или сва четири швајцарска језика, народна, књижевна и стандардна, не налазећи да је нужно било који од њих назвати швајцарским језиком.

***

Одлуку број 31 утврдила је Комисија бр. 7 Одбора за стандардизацију српског језика на својој седници од 17. фебруара 2003. године, којој су присуствовали сви њени чланови. Предлог одлуке припремио је Бранислав Брборић, секретар Одбора.