Oчување и неговање српског језика

ПОУЗДАНА И НАУЧНО УТЕМЕЉЕНА АРГУМЕНТАЦИЈА

У издању Завода за уџбенике и наставна средства из Београда, Матице српске из Новог Сада и Института за српски језик САНУ објављен је почетком 2002. године први део студије проф. Ивана Клајна, председника Одбора за стандардизацију српског језика и дописног члана САНУ, под насловом Творба речи у савременом српском језику. Први део: Слагање и префиксација. Рецензенти књиге били су проф. др Живојин Станојчић и др Мирослав Николић.

Ова књига представља прво дело „Прилога граматици српскога језика“, а припремљена је у оквиру програма Одбора за стандардизацију српског језика. Реч је о обимној аналитичко-синтетичкој расправи, која је аналитичка и синтетичка у двојаком погледу, тј. како у односу на досадашња релативно обимна србистичка и сербокроатистичка истраживања тако и у односу на грађу која се презентира.

У првом делу Творбе речи обрађени су слагање и префиксација. Одељцима о овим типовима творбе речи претходи Увод (5–14), у којем је објашњено шта се разуме под творбом речи и који су њени поступци, наведени су и подаци о избору грађе и изворима, као и они о томе какав је ауторов однос према синхронијском и дијахронијском приступу творби речи. С овим последњим у вези, ваља истаћи ауторову начелну синхронијску оријентацију, али не апсолутизовану, већ уравнотежену, што је његове анализе и класификације творбених типова учинило једноставним и природним.

Иза Увода следе два велика одељка: I. Слагање (15–172) и II. Префиксација (173–300). У ова два одељка обрађена су два начина творбе речи (што се види и из њихових наслова), који су се у досадашњој српској граматичкој литератури најчешће разматрали као један — слагање. Оба ова поглавља, као и њихови пододељци, почињу разрадом творбеног питања о којем се говори и прегледом ранијих мишљења, што је све пропраћено ауторовим опаскама и коментарима. Ово истичемо због познате слабости српске лингвистике, која овај сегмент научног поступка често прескаче, а ставове и мишљења претходника прећуткује.

Сложенице су обрађене студиозно, прво уопште, теоријски (уп. пододељак Особине, структура и типологија сложеница, стр. 15–39), а потом и за сваку врсту речи посебно, па чак и за предлоге (139), везнике (139–440) и узвике (140). За сваку од наведених врста речи посебно се и детаљно обрађује (чисто) сложена, а посебно сложено-суфиксална творба, и то за сваки суфикс посебно, али у оквиру истога поглавља (нпр. Сложене именице), што је свакако рационално, а и научно оправдано. Иначе, издвојене су у посебан одељак и студиозно анализиране и сложенице с афиксоидима (140–165), уз важну напомену да се ту (и даље) ради о „правим сложеницама, само са основама посебне врсте“, као и скраћеничке сложенице (165—172).

У одељку Префиксација прво су убедљиво и коначно раздвојени предлози и префикси као различити језички елементи (чак и онда кад међу њима постоји потпуно фонемско подударање), а након тога је нађено право место префиксацији као начину творбе речи: посебно, али ближе деривацији него композицији. Овај начин творбе карактеристичан је за именице, придеве, прилоге и, нарочито, глаголе, па се те врсте речи обрађују у посебним пододељцима.

У сваком од одељака или пододељака, након елаборације и ауторовог теоријског става, следи детаљна анализа одређеног творбеног типа, класификација подтипова и подробна егземплификација, често пропраћена семантичким тумачењем појединих примера и етимолошким опсервацијама. У свему томе аутор се осећа као код своје куће, што се, с једне стране, огледа у ширини и дубини анализе, а, с друге стране, у лакоћи и умешности с којом се то чини. Овде је дошло до изражаја и ауторово познавање језика, како модерних тако и класичних.

У својој анализи и тумачењима аутор се служи поузданом и научно утемељеном аргументацијом, с ослонцем на досадашње радове из творбе речи у српско(хрватско)м језику и достигнућа савремене лингвистике, али се не либи да за многе спорне или нејасне примере или категорије примерâ уместо, у нас уобичајеног „тако ил’ никако!“, изрази резерву и према сопственом тумачењу, одн. да га релативизује.

Студија проф. Ивана Клајна Творба речи у савременом српском језику — Први део: Слагање и префиксација представља изузетан допринос науци о творби речи у српском језику, за шта као потврду наводимо само неколико чињеница:

1. Први пут имамо на једном месту потпуно и подробно обрађену творбу сложеница (укључујући и оне с префиксоидима и суфиксоидима и скраћенице) и префиксацију у српском језику, уз детаљну и поуздану анализу, одговарајућу класификацију и обилату егземплификацију (готово увек пробраним и добро одабраним примерима из савременог српског језика).

2. Коначно је издвојена префиксација као засебан творбени тип, који ваља разматрати одвојено од слагања (како је код нас досад чињено) и од извођења (како се понегде чини будући да представља афиксацију). С тим у вези, коначно су раздвојени предлози и префикси као различити језички елементи, будући да су предлози речи а префикси афиксалне морфеме.

3. Уверљиво је доказано да слагање није тако периферан начин творбе речи у српском језику како би се то могло закључити из наше граматичке литературе (мада се, наравно, не може равнати с деривацијом), која му је посвећивала релативно мало пажње. Истина, из Клајнове књиге сазнајемо да су многе наше сложенице пуки преводи страних (нпр. немачких).

4. Убедљиво је показано да су данас тзв. ендоцентричне сложенице исто тако „српске“ колико и егзоцентричне и да је покушај старих граматичара да им се оспори књижевнојезички статус био не само узалудан него и неоправдан.

5. Први пут имамо на једном месту обрађене сложенице свих врста речи. На тај  начин показано је колико је слагање, као творбени тип, својствено и заменицама, бројевима,  прилозима, а не само именицама (које се у  нашој граматичкој и научној литератури највише разматрају). Показало се, још једном, да је овај начин творбе врло редак код глагола.

6. Упркос строгом научном инструментаријуму и научном језику којим је писана, књига се чита лако и течно, а сваки њен пасус логички се наставља на претходни или из њега проистиче.

7. Иако додате само као узгред и ненаметљиво, сматрамо драгоценим и Клајнове нормативистичке напомене — лексиколошке, творбене и правописне природе.

Књига Ивана Клајна Творба речи у савременом српском језику — Први део: Слагање и префиксација најуспелија је у својој врсти на српском језичком подручју и по много чему надмашује све што је досад написано о овим типовима творбе речи. Истовремено, то је једна од најзначајнијих и најкориснијих књига из науке о српском језику уопште која се код нас појавила последњих година.

Због свега реченог (а и онога што овде није поменуто), препоручујемо ово дело свим научним радницима који проучавају српски књижевни језик (и друге словенске језике), а посебно наставницима и студентима. Могу га, међутим, без тешкоћа читати и људи других стручних профила заинтересовани за творачке и творбене тајне нашега језика. Уз то, било би нужно да се Клајнова Творба речи у савременом српском језику нађе у свакој школској библиотеци и библиотекама катедара за српски језик и катедара за друге словенске (па и несловенске) језике у земљи и свету.

На крају, напомињемо да проф. Клајн управо ради на другом делу студије о творби речи у савременом српском језику, у којој ће бити обрађена деривација.

***

Предлог Одлуке припремљен је у Комисији за морфологију и творбу речи, а као Одлука бр. 24 Одбора за стандардизацију српског језика усвојена је на другој седници Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања.