Oчување и неговање српског језика

ПРИДЕВ НЕМАТЕРИЈАЛАН НИЈЕ ПОДЕСАН ЗА ПРЕВОЂЕЊЕ ТАКО ВАЖНИХ СИНТАГМИ

Уводне напомене

Одбору за стандардизацију српског језика обратио се, 1. септембра 2004. године, Андреј Вујновић, председник Музејског друштва Србије, дописом следеће садржине.

„На стручном скупу одржаном у Етнографском музеју у Београду, поводом Међународног дана Музеја, 18. и 19. маја 2004. године, покренуто је, између осталог, и питање одговарајућег термина за онај део културног наслеђа који се до сада називао духовна баштина, нематеријална баштина, нематеријално културно добро и сл. На англосаксонском говорном подручју користи се придев intangible нпр. the intangible heritage of humanity, превођено обично синтагмом нематеријално наслеђе човечанства.

На наведеном скупу изражено је мишљење да тако важну терминолошку синтагму у српском језику не би требало обележити негативним, одричним придевом, који почиње префиксом не.

Обраћам се Одбору с молбом да дâ своје мишљење како би најприкладније било терминолошки означавати ову врсту културног наслеђа.“

Реаговање Одбора

Консултујући се у Комисији за односе с јавношћу и решавање неодложних питања (Ком. бр. 7) Одбора за стандардизацију српског језика па и изван ње, закључили смо да придев нематеријални заиста није срећан превод за енглески придев intangible (који се разликује од придева untouchable = недодирљив), у нас превођен и као несаломљив у својевремено емитованој серији The Untouchables). И у енглеском постоји non-material, али нема синтагме the non-material heritage of humanity.

Како је реч о важном појму међународног карактера, мислимо да би срећније решење било ако би се енглеске синтагме у којима се говори о културним добрима и културном наслеђу преводиле код нас помоћу еквивалента за енглески придев intangible = недодирљив (дакле, неопипљиво наслеђе човечанства и сл.) мада су и међу консултованим лингвистима спомињани могући придеви нетваран и онотваран (потоњи скројен по моделу већ постојећих придева оностран и овостран уз сугестију да би онотваран садржао не баш прозирно значење „који стоји с оне стране твари“ као што придев оностран значи „којистоји с оне стране овог света“, „који није приступачан чулима“.

Пошто је у начелу боља домаћа (= словенска, српска) реч кад се већ има (а у српском језику, заиста, и у филозофској и у хришћанској терминологији постоји придев тваран, изведен од именице твар, која је као основна морфема оплођена у многобројним речима, као што су затварати, отварати, претварати, укључујући и свакодневни придев стваран и од њега изведене друге речи, али и глаголске именице затварање, отварање и сл., али и мноштво потврда придева неопипљив у различитим синтагмама), – не видимо зашто би intangible било добро у енглеском, а неопипљив лоше у српском, нити пак зашто бисмо избегавали твар као повремени придев за именицу материја и изведенице тваран, тварност и друге. Кад је реч о придеву неопипљив, није битно што је он одричан јер и такви придеви улазе у састав терминолошких синтагми (нпр. непостојано а).

Битно је, међутим, ово: када се туђица може превести, треба је превести, и треба, у начелу, активирати потенцијале (= оживети макар запретане моћи) властитог језика и не подавати се творбеној лењости (ијек. лијености), која се оправдава старом флоскулом о народу (Чега нема у народу, не сме се наћи ни у књижевном језику). Наиме, и књижевни и стандардни језик (и кад значе исто и кад не значе сасвим исто) одавно су осамостаљене творевине, које се увек могу надахњивати изворним народним говорима, али је право и писаца свих струка и језикословаца да творе (праве, стварају) нове речи кад се укаже потреба да се нови појам „покрије“ одговарајућом речи.

У конкретном случају, биће да је ипак понајбоље прихватити дословни превод енглеског придева неопипљив(а/о), који је сасвим разумљив, без обзира на то да ли је увек могуће разлучити је ли штогод конкретно или апстрактно, опипљиво или неопипљиво, стварно и тварно, односно нестварно или нетварно, духовно и „недуховно“. Придев духовни, који се каткад јавља у превођењу ових појмова, има значење које се обично везује за религијску сферу, што вреди и за изведеницу духовност, која се учестало јавља последњих година уз одговарајућу терминологију и ужих и ширих синтагматских склопова.

Према томе, синтагма неопипљива баштина човечанства и неопипљиво културно добро, макар биле превише прозрачне, саме по себи указују на то да постоје и баштина и културна добра који су опипљиви, као што постоје и покретна и непокретна културна добра, која су, баш зато што су покретна или непокретна, и видљива и опипљива, разним чулима – доступна.

***

На молбу председника Музејског друштва Србије најпре је одговорено дописом бр. 15 Комисије бр. 7, 12. октобра 2004. године, а Одлука је усвојена на седници Одбора 18. 2. 2005. године.