Уводне напомене
Одбору за стандардизацију српског језика обратио се, 1. септембра 2004. године, Андреј Вујновић, председник Музејског друштва Србије, дописом следеће садржине.
„На стручном скупу одржаном у Етнографском музеју у Београду, поводом Међународног дана Музеја, 18. и 19. маја 2004. године, покренуто је, између осталог, и питање одговарајућег термина за онај део културног наслеђа који се до сада називао духовна баштина, нематеријална баштина, нематеријално културно добро и сл. На англосаксонском говорном подручју користи се придев intangible нпр. the intangible heritage of humanity, превођено обично синтагмом нематеријално наслеђе човечанства.
На наведеном скупу изражено је мишљење да тако важну терминолошку синтагму у српском језику не би требало обележити негативним, одричним придевом, који почиње префиксом не.
Обраћам се Одбору с молбом да дâ своје мишљење како би најприкладније било терминолошки означавати ову врсту културног наслеђа.“
Реаговање Одбора
Консултујући се у Комисији за односе с јавношћу и решавање неодложних питања (Ком. бр. 7) Одбора за стандардизацију српског језика па и изван ње, закључили смо да придев нематеријални заиста није срећан превод за енглески придев intangible (који се разликује од придева untouchable = недодирљив), у нас превођен и као несаломљив у својевремено емитованој серији The Untouchables). И у енглеском постоји non-material, али нема синтагме the non-material heritage of humanity.
Како је реч о важном појму међународног карактера, мислимо да би срећније решење било ако би се енглеске синтагме у којима се говори о културним добрима и културном наслеђу преводиле код нас помоћу еквивалента за енглески придев intangible = недодирљив (дакле, неопипљиво наслеђе човечанства и сл.) мада су и међу консултованим лингвистима спомињани могући придеви нетваран и онотваран (потоњи скројен по моделу већ постојећих придева оностран и овостран уз сугестију да би онотваран садржао не баш прозирно значење „који стоји с оне стране твари“ као што придев оностран значи „којистоји с оне стране овог света“, „који није приступачан чулима“.
Пошто је у начелу боља домаћа (= словенска, српска) реч кад се већ има (а у српском језику, заиста, и у филозофској и у хришћанској терминологији постоји придев тваран, изведен од именице твар, која је као основна морфема оплођена у многобројним речима, као што су затварати, отварати, претварати, укључујући и свакодневни придев стваран и од њега изведене друге речи, али и глаголске именице затварање, отварање и сл., али и мноштво потврда придева неопипљив у различитим синтагмама), – не видимо зашто би intangible било добро у енглеском, а неопипљив лоше у српском, нити пак зашто бисмо избегавали твар као повремени придев за именицу материја и изведенице тваран, тварност и друге. Кад је реч о придеву неопипљив, није битно што је он одричан јер и такви придеви улазе у састав терминолошких синтагми (нпр. непостојано а).
Битно је, међутим, ово: када се туђица може превести, треба је превести, и треба, у начелу, активирати потенцијале (= оживети макар запретане моћи) властитог језика и не подавати се творбеној лењости (ијек. лијености), која се оправдава старом флоскулом о народу (Чега нема у народу, не сме се наћи ни у књижевном језику). Наиме, и књижевни и стандардни језик (и кад значе исто и кад не значе сасвим исто) одавно су осамостаљене творевине, које се увек могу надахњивати изворним народним говорима, али је право и писаца свих струка и језикословаца да творе (праве, стварају) нове речи кад се укаже потреба да се нови појам „покрије“ одговарајућом речи.
У конкретном случају, биће да је ипак понајбоље прихватити дословни превод енглеског придева неопипљив(а/о), који је сасвим разумљив, без обзира на то да ли је увек могуће разлучити је ли штогод конкретно или апстрактно, опипљиво или неопипљиво, стварно и тварно, односно нестварно или нетварно, духовно и „недуховно“. Придев духовни, који се каткад јавља у превођењу ових појмова, има значење које се обично везује за религијску сферу, што вреди и за изведеницу духовност, која се учестало јавља последњих година уз одговарајућу терминологију и ужих и ширих синтагматских склопова.
Према томе, синтагма неопипљива баштина човечанства и неопипљиво културно добро, макар биле превише прозрачне, саме по себи указују на то да постоје и баштина и културна добра који су опипљиви, као што постоје и покретна и непокретна културна добра, која су, баш зато што су покретна или непокретна, и видљива и опипљива, разним чулима – доступна.
***
На молбу председника Музејског друштва Србије најпре је одговорено дописом бр. 15 Комисије бр. 7, 12. октобра 2004. године, а Одлука је усвојена на седници Одбора 18. 2. 2005. године.