Oчување и неговање српског језика

РУЖЕЊЕ СРПСКЕ ЈЕЗИЧКЕ КУЛТУРЕ (II)

Комисија за односе с јавношћу и решавање неодложних питања (Комисија бр. 7), на седници одржаној 25. априла 2000. године, размотрила је текст „Фалсификовање научних чињеница“ — објављен у Политици од 15. 4. 2000. године, којим проф. Милош Ковачевић, члан Одбора за стандардизацију српског језика, тренутно на раду у Бохуму (СР Немачка), одговара на део Одлуке бр. 13 од 1. 4. 2000. године („Ружење српске језичке културе“) — и утврдила Одлуку бр. 14као реаговање на тај Ковачевићев текст.

I

Мада се Комисија није бавила књигом проф. Ковачевића Одбрана језика српскога и даље са Словом о српском језику,Друго доп. изд. (Београд, 1999), него неким аспектима новинског извештаја с њеног представљања у Удружењу књижевника Србије (УКС), присиљени смо да замолимо Политику да у антрфилеу објави и поглавље III наше Одлуке бр. 13 како би њени читаоци стекли понешто увида у име и дело проф. Ковачевића, који воли блатити институције чији је члан, њихове чланове као појединце и своје колеге уопште, а да из тога не извуче моралне консеквенце примерене академском понашању.

II

Нема смисла одговарати на произвољну Ковачевићеву оцену да је Комисија у свом тексту изнела „низ нетачних, тенденциозних и злонамерних тврдњи“, чији је наводни циљ био „дезавуисање јавности и дискредитовање“ Ковачевићеве ауторске личности, а још мање на ону о „конфузном реаговању“ Комисије на неке аспекте промоције његове књиге, пуне својеврсног „дезавуисања“ и „дискредитовања“, па и „ружења“, многих личности које (су) се озбиљно бав(ил)е српском језичком културом, упокојених и живих, ружења самих темеља те културе.

Међутим, има смисла, у осам тачака, упозорити на то да проф. Ковачевић — чији истомишљеници и савезници у неозбиљној (науци непримереној) конфликтофилној лингвистици славе његову делатност на пољу синтаксе и високотемпературног патриотизма — није свестан тежине речи и њихових аутентичних значења.

III

1) Да јесте свестан тежине речи, не би своме тексту дао наслов „Фалсификовање научних чињеница“, јер се чињенице,ако су чињенице, не могу фалсификовати,нити је синтагма „научне чињенице“ семантички коректна. Подаци којима се хоће допринети расветљавању чињеница могу се, евентуално, „фалсификовати“, као што се чињенице могу „заобилазити“, „прећуткивати“ и „замагљивати“, лоше „интерпретирати“, научној обради „подвргавати“ или „не подвргавати“, али оне, саме по себи, не могу бити ни „научне“ ни „ненаучне“, нити се научни увиди у њих морају нужно разликовати од публицистичких и лаичких, поготову ако су оне прозирне.

2) Да јесте свестан, проф. Ковачевић не би, и даље, говорио о „укидању“ и „прогону“ ијекавице на Палама у раздобљу 1993–1997, и то с позивом на Закон о службеној употреби језика и писма у Српској, који је бањолучка (Додикова) власт опозвала почетком 1998. г. Тај закон се бавио (додуше прешироко захваћеном) „службеном употребом језика“ и предвиђао (углавном непотребно) „кажњавање“ (махом правних лица, предузећа, установа и др.) за неиспуњавање његових норми. Међутим, мада срачунат на стандарднојезичку интеграцију нашег народа, Закон садржи и ову одредбу (чл. 9): „Српски језик ијекавског изговора изван употребе утврђене овим законом може се користити без ограничења.“ На пример, нема никаквих, нити је било икаквих, ограничења за литерарни и колоквијални стил стандардног језика, ни у „производном“ ни у „потрошачком“ смислу (чл. 4), за ученике и наставнике у средњим, вишим и високим школама (чл. 2, став 2), нити пак за изворне и ауторске текстове (чл. 4, став 2, и чл. 5, став 3). Како се уопште може говорити о „укидању“ неукинутог и неукидивог — то зна само проф. Ковачевић.

3) Да јесте свестан, не би истргнутим цитатима (што је сасвим ненаучно) доказивао да је Одбор „признао“ бошњачки језик,мада у његовој одлуци изричито стоји да се „Одбор није бавио ни оспоравањем ни признавањем“ нове нације (Бошњака) и њеног језика, који не може, нити би у српскоме смео, бити „босански“, установивши изричито да то (не)признавање „није његов посао“. И даље — да је тај идиом „изворно варијанта српскога стандардног језика“, што је иначе небитно за новије социолингвистичко (само)одређење корисника тог идиома („треће варијанте истога језика“) на овим просторима и изван њих. При томе је наглашено да се идиому под сасвим нелегитимним називом „босански језик“ жели прибавити статус државног језика у БиХ, а не муслиманске етно-конфесионалне варијанте под називом „бошњачки језик“. Волели бисмо чути шта је проф. Ковачевић урадио у Немачкој у погледу „дезавуисања“ назива „босански језик“ на том простору и изван њега, у међународним кодовима и стандардима, у које се тај неодрживи назив покушава уселити. Одбор је урадио доста тога у том погледу, а и даље се труди да учини што год је могуће. Одбор, иначе, није адреса на коју би се могле упућивати примедбе на садржај Дејтонско-париског споразума (1995), који данас грчевито бране све друштвене снаге у Српској, па и СДС, победник на недавним локалним изборима. И не само друштвене снаге у Српској.

4) Да јесте свестан, не би закључивао: „Одлука Одбора је, дакле, недвосмислена: језик муслимана ни у српском језику не треба звати српским него бошњачким (?!).“ Упитник и узвичник ваља препустити проф. Ковачевићу и замолити га да, чим се врати из Немачке, оде у (муслиманско/бошњачко) Сарајево, бар у краћу посету (прву после осам година), како би макар Златка Лагумџију и његове присталице убедио да су муслимани,одувек и даље, Срби,„дужни“ да свој идиом сматрају и називају српским језиком, пошто такав напор и није нарочито упутан кад су посреди Изетбеговић, Силајџић, Ганић и њихове присталице, укључујући и оне што су учествовали на Симпозију о босанском језику уБихаћу крајем 1998, који се недавно оваплотио у истоназивном зборнику (1999). И не само у посету Сарајеву — Тузла и Зеница су ближе, географски ближе не само од Бохума (у Немачкој) него и од Бање Луке и Приједора (у Српској).

5) Проф. Ковачевић заиста фалсификује податке, јер ниједан члан Одбора, па ни његов бивши и садашњи председник — не отелотворује Одбор, који има још 18 чланова. Међу њима је и проф. Ковачевић, који је имао прилике да своје ставове, усмено и/или писмено, изложи и брани на седници Одбора и његових комисија, уместо што се троши на томе да Одбор за стандардизацију представи као одбор за сатанизацију.Што се пак тиче учешћа бившег и садашњег председника Одбора у раду „II скупа Одељења језика и књижевности САНУ, одржаног у уторак 16. фебруара 1999. год. у 11 сати“, проф. Ковачевић се могао обавестити и о њиховом становишту на том скупу у вези с називом Речника САНУ (Речника српскохрватског књижевног и народног језика). Међутим, они не „отелотворују“ ни тај одбор, нити су склони фалсификовању података. Чињеница је да су се они заложили за друкчији приступ речничкој грађи од садашњег, који би утицао на евентуалну промену назива Речника САНУ, чије су именовање и издавање у искључивој надлежности САНУ.

6) Комисија се не бави „прикривањем великохрватских претензија“ на простор српског језика, ранији и садашњи, за шта је окривљује проф. Ковачевић, али би се могло рећи да се проф. Ковачевић и његови истомишљеници баве „откривањем“ онога што не пише на „језичкој карти“ тога морбидног Томе Матасића, који сања пропали усташки сан о целој БиХ у саставу НДХ, заједно — не само са Ср(иј)емом и Боком, него и са целом Црном Гором (Штедимлијином „црвеном Хрватском“) и Старом Рашком, мада ни он, Матасић, у ту карту не уписује назив Unabhängiger Staat Kroatien (НДХ), него назив „kroatisch“ (хрватски) — „важећи“ на „освајању“ подвргнутом простору, дакле без Ковачевићевог „фалсификованог податка“ о томе да се „ту не ради о дијалектологији“ него о „сувременом хрватском стандардном језику“. Осим тога, ако Комисија упозорава на то шта пише у Енциклопедији Југославије (књ. 6, стр. 70–71, Загреб 1990), она никог и ништа не амнестира, а још мање „фалсификује“. За проф. Ковачевића и његове податке то се, нажалост, не може рећи.

7) Комисија и Одбор не баве се регистровањем друштвених организација етно-конфесионалног, културног или каквог другог карактера (то је посао полиције), те нема никакве везе с оснивањем, именовањем и регистровањем Муслиманског/Бошњачког националног вијећа Санџака, нити пак с Антологијом књижевности Бошњака Санџака, коју је издало то „вијеће“. Рећи да је та антологија „у сагласности с језичком политиком Одбора“, на чије чланство проф. Ковачевић не даје оставку, може само онај ко се одметнуо и од Одбора и од науке па се зато бави фалсификовањем података и извртањем логике, делатношћу, дакле, која се уклапа у конфликтофилну лингвистику проф. Ковачевића и његових савезника и сарадника.

8) Да чланови Одбора као појединци, на своју одговорност, „могу заступати гледишта која нису у складу с уставима и законима српских земаља“, понајбоље сведочи управо проф. Ковачевић, који хоће да „прописује“ националност и назив језика и оним грађанима српских земаља који се не сматрају нити осећају Србима. У српској националности и култури добро је дошао свако онај ко се у њих добровољно уклапа, без обзира на порекло, веру и традицију, али Српство и његова култура, по нашем мишљењу, нису логор у који се људи нагоне и приводе.

IV

Нема никаквог смисла даље се бавити проф. Ковачевићем, који се самоубија прејаком речју, али има смисла упитати се да ли Филозофски факултет у Српском Сарајеву, један од оснивача Одбора за стандардизацију српског језика (од 12. 12. 1997), уистину подржава проф. Ковачевића, свог представника у Одбору и упорне радилице против њега.

***

Седници Комисије бр. 7 присуствовали су сви њени чланови: Милка Ивић, председник, Бранислав Брборић, секретар, Новица Петковић, Слободан Реметић и Драго Ћупић. Присутни су били и Иван Клајн, заменик председника, који је водио претходну седницу Комисије, и Ђорђе Оташевић, заменик секретара, који је водио записник.