Oчување и неговање српског језика

ВАЖНОСТ РЕШАВАЊА И СИТНИЦА ЈЕЗИКОСЛОВНИХ

Уводне напомене

Одбору за стандардизацију српског језика обратио се Југослав Перовић, новинар Танјуга, који редовно присуствује седницама Одбора и прати његов рад. Господин Перовић поставља пет питања и моли да му се разјасни неколико дилема с којима се среће у свакодневном раду.

Ево тих питања:

1. Да ли је неопходна употреба предлога ЗА у случајевима: … Овогодишњи приноси јагода већи су за пет одсто него прошле године … Индустријска производња у Србији повећана је у јануару за два одсто?

2. Да ли је боље рећи … „седница ће се одржати“ него „седница ће бити одржана“, тј. да ли је овде оправдана употреба повратне заменице се? Такође, у примерима … „наводи се у саопштењу“, „истиче се у саопштењу“ или је боље „наведено је у саопштењу“, с обзиром на то да је саопштење већ написано, тј. радња је завршена.

3. У једној од одлука једне Одборове комисије наведено је „… слободна је употреба домаћих и страних језика, усмених и ПИСМЕНИХ“. Молим вас убедите ме да то није грешка.

4. Када треба писати почетним великим словом речи „влада“ (Србије) и „скупштина“ и „парламент“ (Србије)?

5. Како треба писати документ Савета безбедности УН „резолуција 1244“? Одговор који ја нудим гласи „Резолуција 1244“, али често налазим „резолуција 1.244“, па вас молим за разјашњење око употребе великог слова и тачке после бројке 1.

Одговори

У вези с постављеним питањима и наведеним констатацијама дајемо следеће одговоре и коментаре:

1. Није неопходно употребити предлог за у наведеним реченицама, али његова употреба ту није неправилна. У административном и публицистичком стилу таква употреба предлога ЗА сасвим је уобичајена и представља један од начина функционалне стилизације текста.

У првонаведеном примеру синтагму прошле године могуће је заменити временским прилогом лане (екавски), односно лани (ијекавски изговор).

2. Правилна су сва три наведена примера (наводи се у саопштењу, истиче се у саопштењу, наведено је у саопштењу), али међу њима постоји извесна значењска разлика.

У првом случају радња се представља тако као да траје када се о њој говори иако је завршена пре тога. Таква употреба презентских облика сасвим је уобичајена, било да је конструкција активна (нпр. Он то наводи у свом саопштењу) било да је конструкција пасивна (нпр. То се наводи у његовом саопштењу) иако и једно и друго значи Он је то навео у саопштењу,али са ефектом веће живости и актуелности.

Разлика између првог и другог примера своди се на значењску разлику између глагола наводити и истицати, а значења тих глагола описана су у бољим речницима.

Између другог и трећег примера, поред поменуте разлике између значења глагола наводити и истицати, постоји разлика између несвршеног и свршеног вида, као и разлика између активног и пасивног обликовања реченице (уп. Наводи се у саопштењу, наведено је у саопштењу), када се избором одговарајућег синтаксичког облика иста ситуација осмишљава на један од два начина, активни или пасивни.

3. У овом случају највероватније је реч о извесном превиду Југослава Перовића. Наиме, у Одлуци Одбора бр. 34 (Уставне одредбе о језику), стављеној, као препорука Одбора, на располагање уставним комисијама Србије и Црне Горе и објављеној у новосадском часопису Језик данас, каже се: „У Републици Србији / Републици Црној Гори, у складу са законом и с прихваћеним међународним конвенцијама и стандардима, слободна је употреба домаћих и страних језика, усмена и писмена.“ Не подлеже никаквој сумњи да употреба (сваког) језика може бити усмена и писмена, без обзира на то што придев писмен има шире значењско поље него придев усмен, тј. оба су придева у конкретној реченици сасвим умесно и правилно употребљени.

Придев писмен(и) може, поред осталог, значити: 1. „који се односи на писмо“, нпр. писмени и усмени облик изражавања, 2. „описмењен“ (у ном. једн. м. р. само писмен), као и 3. „(текст) који је написан у складу с правописом, или (човек) који пише у складу са правописом“.

У првом значењу у номинативу једнине мушког рода облик може бити само писмени, а у другом само писмен, док у трећем значењу постоји могућност избора једног од облика придевског вида — писмен или писмени.

Придев писани (нпр. писане поруке, а не усмене поруке) понекад се користи да би се избегла двосмисленост и могућност схватања писмених порука само као порука које су исправно записане. Ипак, у многим контекстима таквих двосмислености нема па тада нема ни потребе да се уместо писмени каже писани. Придев писани новијег је порекла и могао је ући у српски под утицајем страних језика (нпр. нем. gеschriеbеn).

4. Влада једне од две чланице наше државне заједнице зове се (у пуном исказу) Влада, а њена скупштина — Народна скупштина), с тим што се често уз обе додаје генитивна синтагма Републике Србије. Кад се те називне синтагме употребе у пуном (званичном) исказу, и треба да стоје ликови Влада и Народна скупштина, с великим почетним словом. Употребе ли се ти искази апелативно или скраћено (нпр. Он ради у влади Србије; Није се појавио на седници скупштине), велико почетно слово није обавезно ни за Владу ни за Скупштину, а кад се нпр. каже српска влада или србијанска влада, чак је и боље ако велико слово изостане. Наравно, то важи и за Владу Републике Црне Горе и за Скупштину Црне Горе. И ту су могуће трансформације уз употребу малог почетног слова — црногорска влада и црногорска скупштина. Разуме се, могућа је употреба и именица кнежевина и краљевина када су посреди контексти у којима је реч о прошлим временима, с истом варијацијом великих и малих слова. За Владу и Народну скупштину (Републике) Српске важи исто, с тим што у прошлости на територији те наше данашње републике није било ни кнежевине ни краљевине, а слободно одабрани контекст омогућује да се и овде употреби синтагма српска влада са значењем које се не односи на Србију, него на Српску. Реч парламент, наравно, може се употребити само апелативно, те му обично не претходе атрибути српски и црногорски с великим почетним словом.

5. И Одбор своје одлуке, када их доноси или спомиње појединачно, обично пише (с) великим почетним словом (и овде, у претходно курзивираној синтагми, предлог с може се употребити или изоставити, без последица по правилност конструкције, јер није реч о чистом инструменталу ни о чистом социјативу, ни о оруђу којим се радња врши ни о друштву субјеката који је врше). Међутим, велико слово није обавезно када се каже Одлука Одбора бр. 22 или Одлука Одбора бр. 35, јер је увек могућа апелативна употреба (она с малим почетним словом). Таква се употреба и препоручује када се не зна како баш гласи службени назив конкретне ствари, установе, теме, догађаја и сл. и када је јасно на шта се мисли без обзира на утврђени службени назив, тј. када је и говориоцу и слушаоцу небитно како се штогод службено назива. Могуће је, на пример, написати Он ради у школи „Карађорђе“, али у овом случају реч школа ваља написати малим почетним словом када није битно нити се мора знати да се та школа, рецимо, службено назива — Основна школа „Вожд Карађорђе“ (када се и реч вожд има написати великим почетним словом пошто стоји на почетку уже синтагме, стављене под наводнике).

Што се пак тиче резолуције и резолуција Сав(ј)ета безб(ј)едности УН, њихов број незадрживо расте, те је стога и могуће и разборито писати их малим почетним словом. Те резолуције могу се, дакле, писати било малим било великим почетним словом, али се интернационализам резолуција у таквим случајевима не преводи у одлука.

Међутим, бројку 1244 није нужно писати с тачком после бројке 1 (осим кад је посреди банкарство или рачуноводство, нарочито уз петоцифрене и вишецифрене бројеве), нити ту бројку треба читати као телефонски број — дванаест четрдесет (и) четири, него хиљаду дв(ј)еста четрдесет (и) четири. Истина, то је мало дуже него када се исто каже на амерички начин, али је у бољем складу са српским обичајима и нормама, без обзира на то што су наше норме најчешће некодификоване.

***

Из свега овога ваља закључити да нису увек могући једнозначни и одсечни одговори, јер ни језичка стварност није увек једноставна и једнозначна, па се на њу стога и не може одсечно реаговати.

Одбор захваљује Југославу Перовићу на инспиративним питањима која су заслужила пажњу двеју комисија Одбора. Његова су питања изнета на седници Одборове Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања (Ком. бр. 7) одржаној 31. марта 2004. године, а обрађена је у Комисији за синтаксу (Ком. бр. 3).

П. С. На седници Комисије бр. 7 од 30. марта 2004. године одлучено је да се нацрт одлуке упути и Комисији за праћење и истраживање правописне проблематике, а с њим ће бити упознати сви чланови Одбора, председници комисија који нису чланови Одбора и секретари комисија.