Oчување и неговање српског језика

ЗАКОНСКИ ТЕКСТ ЛАТИНИЦОМ: ЛОША ИНЕРЦИЈА, ОДАВНО ЛИШЕНА СМИСЛА

Уводне напомене

Током 2001. године Одбор за стандардизацију српског језика трипут се изјашњавао о двоазбучној проблематици нашег језика. Било је то најпре крајем фебруара 2001. године (Одлука бр. 16), кад је Одбор негативно реаговао на Предлог закона о изменама и допунама Закона о службеној употреби језика и писама,који је припремила Скупштина АП Војводине залажући се, уз остало, да за Војводину важи „равноправна службена употреба ћириличког и латиничког писма“, која би се односила само на српски језик у Покрајини. Колико је Одбору познато, то није прихваћено, нити би могло бити, јер би представљало „нарушавање уставних оквира српског језика“, и савезних и републичких.

Средином маја 2001. године (Одлука бр. 17) Одбор је реаговао на графијски изглед документа Prvih sto dana Vladе Rеpublikе Srbijе, прве брошуре новоосноване Владине Агенције за унапређење државне управе, оценивши латиничку графију којом је брошура штампана „случајношћу која се могла избећи“. После тога, све брошуре у издању наведене Агенције објављене су ћирилицом, што показује да је Одборово упозорење уважено.

И најзад, Одбор је (Одлука бр. 20) упозорио издавачке куће Откровење и Народна књига из Београда на то да је „српски званични језик“ матичног народа у Србији а његово „примарно писмо ћирилица“, што издавачи нису уважили па су, после првог броја часописа под насловом Књижевни гласник и другог броја истоназивног часописа на латиници (Knjižеvni glasnik),трећи број објавили такође латиницом. Издавачи се нису узрујали што их је на исту ствар упозорило Друштво за заштиту ћирилице српског језика из Новог Сада, основано одмах после скупштинског захтева Покрајине за озакоњење равноправне двоазбучности у службеној употреби српског језика. Међутим, прекорили су Одбор што им „ограничава слободу избора“, мада је он, Одбор, проценивши да није реч о строго „службеној употреби писма“, показао вољу да уважи компромисно решење које би се састојало у наизменичној употреби двају писама приликом даљег штампања тога (изванредно уређеног и опремљеног) културно-уметничког гласника.

Премда доноси одлуке, које се јавности упућују као упозорења, мишљења, савети, закључци, реаговања, исправке, препоруке и сл., Одбор нема моћи да доноси уредбе, наредбе и решења, који припадају правној и управној процедури, нити претендује на то да добије овлашћења мимо своје научнокултурне мисије. Таквих претензија није било ни у Споразуму о оснивању Одбора (12. децембар 1997. године) ни у његовом Пословнику, које је одобрило свих 14 оснивача Одбора (три академије наука и ум[ј]етности, САНУ, ЦАНУ и АНУРС, осам универзитета [Београд, Нови Сад, Ниш, Крагујевац, Приштина, Подгорица, Српско Сарајево и Бања Лука] и још три установе — Матица Српска, Институт за српски језик САНУ и Српска књижевна задруга).

Жаљење због лоше инерције

После овог не баш кратког увода, Одбор је дужан изразити жаљење што се и Савезно министарство националних и етничких заједница — објављујући у засебној публикацији Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina на једанаест језика (што се може само поздравити!) — повело за лошом инерцијом кад је посреди графичко представљање српског језика. Наиме, текст на српском језику, који је с разлогом првонаведен, дат је (само) латиницом, што је одавно лишено смисла и што годинама доводи до тога да се у међународним информатичким системима овдашње публикације штампане латиницом „књиже“ као хрватске, опет у складу с неким лошим инерцијама из старог времена.

Расправљајући о овој ствари (25. 4. 2002) на другој седници Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања, која обавља послове Одбора између његових седница, њени чланови поздравили су Закон о заштити права и слобода националних мањина и чињеницу да је наша земља испредњачила међу другим земљама у транзицији, које су такође дужне донети такав закон. Доносећи и одговарајуће језичке одредбе у томе закону и објављујући га на два светска језика (енглески и немачки), као и на осам мањинских језика (албански, бугарски, македонски, мађарски, ромски, румунски, русински и словачки), наша земља испуњава и домаће потребе и међународне обавезе.

Међутим, мора се изразити незадовољство и негодовање што је српски језик представљен секундарним, а не примарним писмом, које се и у науци и у јавном животу уопште означава и као матично и као изворно писмо српског језика. Не желећи да понављамо аргументе изложене у трима прошлогодишњим одлукама Одбора, које су имале немалог одјека у јавним гласилима, узимамо слободу да Савезном министарству националних и етничких заједница предочимо те одлуке, као и Закључке (недавно одржаног) Научно-стручног скупа „Интернет и ћирилица“, које је почетком марта 2002. године Одбор, попут многих других Владиних и невладиних организација којима су они достављени, примио од Вукове задужбине. Тај скуп је потврдио да нема више технолошких препрека за коришћење ћирилице и других писама на Интернету и другде, дакле и у домаћој и у међународној (теле)комуникацији, али има других, политичко-психолошких.

О повољном стицају друштвених и електронских прилика сведочи и публикација Савезног министарства националних и етничких заједница, у којој су, међу једанаест, три језика представљена ћирилицом (бугарски, македонски и русински), само понешто различитом од српске. Цитирали бисмо само део првог закључка с наведеног ћириличко-интернетског скупа, у којем се истиче како су „државни и сви друштвени чиниоци“, поштујући „уставне, законске и културноисторијске норме“, дужни „да обезбеде њихову пуну примену у јавном животу на начин како је то осигурано у грчком језику и његовом писму на Кипру и у Грчкој, одавно чланици Европске уније“.

Закључне напомене

Било би разборито и праведно да матични народ Србије, Црне Горе и Српске, те његови мањински огранци изван тих територија — који баштине ћириличко писмо хиљаду година — уживају иста права као други народи, и у регионалним и у европским оквирима. Ако то право уживају Грци — и у Грчкој, и на Кипру, и у Европи (свака новчаница евра нпр. носи и латински и хеленски испис), мада су њихов језик и њихово писмо уникатни — легитимно је да то право уживају и изворни корисници српског језика, без обзира на то како се они изјашњавају приликом пописа становништва и у другим приликама. Уосталом, ћирилица је изворно писмо не само већине јужнословенских него и свих источнословенских народа, чији број припадника износи више од двеста милиона. Инерција о којој је реч може се разумети, али се не може оправдати. Стога би било нормално поновити ово 11-језичко издање, са српским језиком на ћирилици, његовом примарном писму.