Oчување и неговање српског језика

ЗАВИСНА РЕЧЕНИЦА С ВЕЗНИКОМ БЕЗ ДА

Одлука

Иако употреба реченице с везником без да у савременом српском књижевном језику није више неуобичајена појава, она ипак остаје изван оквира стандарднојезичке норме, а разлога за овакав став барем су два: (а) поступак извођења везника без да, који је, заправо, структурни калк, и (б) постојање, граматички и семантички, адекватнe хипотаксичке јединице, чији се нормативни статус не доводи у питање.

Будући да зависна реченица уведена везником без да представља стилски обележен граматички и значењски еквивалент реченице са везником а да, препоручује се њено избегавање у свим сферама језичке делатности, нарочито у јавној, као и у свим приликама које захтевају биран и узоран језички израз. Зато се у српском књижевном језику само реченица с везником а да може сматрати прихватљивим средством граматикализације значења пропратне околности, разуме се, у форми зависне реченице.

Образложење

У савременом српском књижевном језику, без обзира на вид и домен испољавања језичког стваралаштва – писани или усмени, односно јавни или приватни, као и на његова функционалностилска обележја, у не сасвим занемарљивом броју примера бележи се употреба зависне реченице уведене везником без да,[1] чак и у штампаним медијима које сматрамо узорним. Последњи став темељи се на увиду у грађу која је претежно преузета из Политике, али и не само из ње, и као таква постала делом електронског корпуса српскога језика који је израђен на Математичком факултету у Београду. Проблем о којем је реч илуструју следећи примери:

Забрањено је плакати, без да се нешто не научи; Могао је да се креће без да пази на своје покрете; Учтив хладан поздрав и ја одох, без да сам понуђен чашом воде или капи сузе; А где трчите у сексуалне радње без да се мало информишете? итд.

Остављајући привремено по страни нормативни статус овог типа зависне реченице, неопходно је, ипак, да се кратко осврнемо на две важне појединости, а то је да није реч о новој и локалној појави у српском језику, као и да се њоме не компензује какав системски недостатак у његовој структури.

Потврде за зависну реченицу са везником без да могу се пронаћи на целом српском штокавском простору, нарочито у разговорном стилу, при чему се у бројним језичким приручницима готово неизоставно наводи податак да је у питању германизам који се бележи још од средине 19. века. Иако је за поуздано утврђивање времена настанка дате конструкције потребно предузети опсежније истраживање, претпоставља се да је реч о структурном калку немачког сложеног везника ohne dass, у чији састав улази еквивалент српског предлога без и одговарајући везник, коме у нашем језику одговара везник да.

Као што то потврђују и раније наведени примери, без да се у српском језику појављује као везник (тј. везнички израз) са значењем обавезне или пак недостајуће пропратне околности, уводећи тако један тип начинске реченице, при чему се у везничком систему позиционирао као синонимска варијанта везника а да, што доказује и њихова релативно слободна заменљивост, нпр.: Забрањено је плакати, а да се нешто не научи; Могао је да се креће а да не пази на своје покрете; Учтив хладан поздрав и ја одох, а да нисам понуђен чашом воде или капи сузе; А где трчите у сексуалне радње а да се мало не информишете? и сл. Иако је реч о граматички и семантички еквивалентним структурама, зависна без да реченица показује особине које нису својствене реченици с везником а да, а то су: (а) могућност да се уметне у структуру управне реченице, или да се појави испред ње (Разуме се, без да буду изричито питани, одмах ће вам све објаснити; Без да је икога питао, узео је своје ствари и нестао); (б) необавезно присуство граматичке негације (То каже без да му глас не задрхти; Заљубљујемо се без да знамо зашто); (в) постављање фокализатора и непосредно испред везника без да (Споразумели су се и без да су изговорили једну реч) и сл. Све наведено говори да се приликом замене без да реченице понекад морају предузети додатне трансформационе операције, што само по себи не може бити препрека за употребу зависне а да реченице. Ипак, ова особина говори да без да реченица подлеже слободнијој дистрибуцији, што јесте предност, али то не решава проблематичност поступка извођења и граматикализације везника без да.

Иако је дистрибуција везничког израза без да подржана чињеницом да се одговарајуће значење може изразити и номинализованим изразом у конструкцији без + глаголска именица, нпр. без поздрава итд., у нормативном погледу пак проблем представља начин на који је добијен везник без да. Зато се у приручницима који се дотичу овога проблема готово неизоставно наводи да је реч о ’рогобатној’ конструкцији, при чему критеријум на којем се заснива овакав став не компромитује аутоматски њену употребу, јер се примарно темељи на естетском доживљају језика.

Конструкција коју чини предлог без као њена управна реч допушта укључивање само именских и прилошких речи, односно одговарајућих синтагми, што је правило које важи и када се од овако добијених конструкција даље изводе сложени везнички изрази, нпр. без обзира на то што. Дакле, везнички израз без да нормативно је неприхватљив јер није непосредно изведен од предлошке конструкције у чијем је саставу, на пример, показна катафорска заменица то у одговарајућем облику – без тога. Међутим, иако се могу пронаћи сасвим спорадичне потврде и за ово, ипак остаје отворено питање какав је граматички статус споја без тога да, те да ли је без да евентуално резултат елизије катафорске заменице, што имамо у везнику осим (тога) што. Како синтагматски низ без тога да није граматикализован, не може се сматрати коначно формираним зависним везником, будући да је реч о линеарном поретку елемената који чине предлошка конструкција без тога посредством које се у управну реченицу укључује допунска реченица с везником да, нпр. Он не може без тога да нас стално нервира. Да је тако, доказује могућност изостављања зависне реченице, нпр. Он не може без тога. Све наведено говори да се у српском језику за предлог без не може непосредно везати везник да.

Ипак, кључно питање за стабилизацију и прихватљивост неког елемента у језичком систему тиче се, у првом реду, његове оправданости или сврсисходности, што се утврђује на основу односа са другим истородним јединицама. Дакле, како се везнички израз без да односи према везничком споју а да?

Сасвим је очигледно да се везником без да не попуњава никаква празнина у систему, чиме би себи ’прокрчио пут’ и осигурао место међу везничким јединицама. Иако пак показује неке специфичности у дистрибуцији, реченица с везником без да се у највећем броју примера среће у контексту типичном за а да реченицу, нпр. Отишла је без да се јавила и Отишла је а да се није ни јавила. Осим тога, иако се граматикализација везника без да заснива на принципу аналогије између форми и значења саодносних морфосинтаксичких и хипотаксичких јединица, нпр. без према без да, деривација везника без да несистемског је карактера, што је главни разлог да се његова употреба одреди као нормативно непожељна. Због тога је везник а да не само граматички адекватно већ и једино нормативно прихватљиво и стилски пожељно средство којим се значење пропратне околности, обавезне или недостајуће, у форми зависне реченице у српском језику може изразити. Зато ни ограничења у погледу сталности места у односу на управну реченицу те граматичке форме предиката зависне а да реченице не могу се узети као њен недостатак. Нацрт текста одлуке припремио је Миливој Алановић


[1] Напомене о статусу без да реченице дају се и у Нормативној граматици српског језика Предрага Пипера и Ивана Клајна (2013: 212), те у Старим и новим списима Милорада Радовановића (2007: 100–114).