Oчување и неговање српског језика

ЗВАНИЧНИ ЈЕЗИК ЈЕ СРПСКИ А ПРИМАРНО ПИСМО ЋИРИЛИЦА

На својој четвртој седници, одржаној 18. јула 2001. године, Комисија за односе с јавношћу и решавање неодложних питања — која обавља послове Одбора између његових годишњих седница — одлучила је да се обрати „Откровењу“ и „Народној књизи“, издавачима Књижевног гласника /Knjižеvnog glasnika, с молбом да исправе навод у антрфилеу под насловом СР Југославија (Knji`evni glasnik br. 2/2001, стр. 73), према којем је званични језик у СРЈ — српскохрватски. Као што је познато, и наука и политика у СРЈ, још 1991, односно 1992. године, обновиле су важење синтагме српски језик — као назива за језик у службеној употреби у СРЈ, с екавским и ијекавским изговором, уз примарну службену употребу ћириличког писма.

Што се тиче изненађујућег опредељења издавача и редакције Књижевног гласника да свој изванредно обећавајући Гласник, већ у другом броју, претворе у Knjižеvni glasnik, Одбор моли издаваче и редакцију да ту своју одлуку, с разлога које наводимо у образложењу, помно преиспитају како би се вратили примарном писму наше језичке културе или да барем приступе наизменичној употреби двају писама српског језика.

Напослетку, природно је што наш језик, у новим државним околностима, и званично називамо српским, као што је нормално да ћирилицу, после свих лутања, сматрамо примарним писмом стандардног језика и националне културе уопште.

Образложење

На изванредни текст Триве Инђића објављен у Књижевном гласнику / Knjižеvnom glasniku (број 2 / broj 2 — март–април / mart–april 2001, 66–78) пала је сенка за коју, ваља претпоставити, „кривицу“ не сноси аутор основног прилога, чији је наслов Одрастање закаснелих нација, с наднасловом Балкан — историја и перспективе. Наиме, уз основни текст објављено је седам допунских, чији су аутори Трајан Стојановић, три прилога, Јован Цвијић, два, и Марија Тодорова, два, нажалост, без података одакле су преузети, као и једанаест илустрација, посвећених Словенији, Хрватској, Грчкој, Македонији, Турској, Југославији, Румунији, Кипру, Албанији, Бугарској и Босни и Херцеговини, с основним подацима о (у Балканско полуострво) уврштеним државама (међу њима су, дакле, и Хрватска и Словенија, од којих потоња једва да улази у географски дефинисано полуострво, што се скраћено назива Балкан). Саопштени подаци о уврштеним државама покривају површину, главни град, становништво, религију и званични језик. Међутим, нема података о званичном писму / званичним писмима.

Занимљиво је, и зачуђујуће, да се уз илустрацију посвећену становништву Словеније не наводе ни Италијани ни Мађари, а камоли „јужњаци“, да се уз Хрвате, Србе и Муслимане у Хрватској наводе још само три тачке (…). Насупрот томе, уз илустрације о Македонији (Македонци, Албанци, Срби, Турци, Грци, Бугари…), Југославији (Срби, Албанци, Црногорци, Хрвати, Муслимани, Турци, Мађари, Бугари, Словаци, Румуни, Русини, Чеси…) и Румунији (Румуни и 9,4% Мађара; Немци, Срби, Бугари…) — наводи постојећих етнија, нарочито богати уз Југославију, „обогаћени су“ трима тачкама на крају, с још једном специфичношћу уз Румунију (квантитативно одређење Мађара, 9,4%, иза којих следи интерпункцијски знак тачка са запетом).

Ипак, најчуднији је поодавно застарели назив језика уз Југославију, српскохрватски, који изостаје кад су посреди БиХ и Хрватска, мада је за похвалу то што је трећи језик у БиХ, иначе наведен на првом месту, пре српског и хрватског, означен као бошњачки, у складу с Одлуком бр. 1 Одбора за стандардизацију српског језика, мада су га муслимани/Муслимани/ Бошњаци у своме идиому назвали „босанским језиком“. Назив српскохрватски, неукидив по бројним текстовима у земљи и иностранству објављеним до 1991. године, обеснажен је Законом о службеној употреби језика и писама (Службени гласник Републике Србије, број 45/91) и архаизиран Уставом СРЈ (1992), Уставом Републике Црне Горе (1992), Уставом Републике Српске (1992), као, уосталом, и Уставом БиХ, садржаним у Дејтонско-париском споразуму (1995). Требало је свакако избећи назив српскохрватски (по тумачењу Далибора Брозовића системско му је значење „хрватски на српски начин“) не само зато што је изостало његово навођење уз БиХ, а поготову уз Хрватску, где би био хрватскосрпски („српски на хрватски начин“ по истоветном тумачењу поменутог хрватског лингвисте). Разуме се, и архаизми се могу употребљавати, нарочито у књижевноуметничком штиву, а неизбежни су у свакоме приликом цитирања, али су данас неприхватљиви у озбиљним стручним, да не кажемо и научним, и публицистичким текстовима.

Посебан је проблем латиница (којом је неколико седмица била штампана и нова серија Политикиног Експреса, па се од тога одустало), утолико већи уколико је познато да се, и даље, у неким међународним кодовима текстови на суштински (лингвистички) истоме „средишњем балканском језику“ (данас „званично“ троназивном), макар били објављени у Србији и Црној Гори, увршћују у — хрватско списатељство. Наравно, Књижевни гласник / Knjižеvni glasnik не мора успостављати континуитет са Српским књижевним гласником, нити његови покретачи и издавачи имају обавеза према примарном писму српске језичке културе, јер они не морају држати да су им језик и писмо „у службеној употреби“, али би било логично да наречени континуитет „одржавају“ макар наизменичном употребом примарног и секундарног писма наше језичке културе (што значи да би трећи број имао бити штампан опет ћирилицом).

Никоме ко озбиљно размишља о нашим (дис)континуитетима не може бити јасно чиме су (били) надахнути издавачи ове (више него) ревије, лепо уређене и графички и иначе. Не верујемо да ће због латинице бити више њених потенцијалних читалаца у Југославији и изван ње од оних који ће је одбити баш зато што је одштампана писмом ближим мондијалистичком погледу на свет. Свака част мондијализму, али не треба заборавити да у Грчкој, нашој културној и цивилизацијској колевци (те родном месту трију европских и планетарних писама), никоме не пада на памет да се одрекне свога уникатног писма, сличног и ћирилици и латиници, па ипак самосвојног алфабета/алфавита. А Грчка је одавно члан Европске уније, у коју се и нама жури. У реду, и треба да нам се жури, али у порицању нашег културноисторијског континуитета, толико пута киданог — журби нема места. После свега што се догодило, и што се догађа, на Балкану, у Европи и свету, за нас у Одбору за стандардизацију српског језика нема двоумице у погледу примарности и секундарности, континуитета и дисконтинуитета, без обзира на то шта смо и сами, у сасвим друкчијем социолингвистичком контексту, мислили и говорили пре лета Господњег 1991. Имали смо, можда, и разлога мислити да највећи народ у бившој СФРЈ (па и у Краљевини СХС, односно Краљевини Југославији), ради општег добра, мора понешто жртвовати од свога идентитета и комодитета. Такво мишљење данас би се пре могло доживљавати као наш (садо)мазохизам или као наша претензија на туђе торове, оборе и забране него као трезвено и уравнотежено резоновање у измењеном свету. Да ми, у Одбору, нисмо илузионисти нити зловољни и злонамерни претенденти, сведочи и чињеница да се никад не залажемо ни за какву мржњу према језичконазивној сложеници, а још мање за нетрпељивост према секундарном писму наше националне културе, ономе који смо примили 1918. а сад га баштинимо као остатак бившега, (политички и државноправно) потамнелог заједништва.