Уводне напомене
Одбору за стандардизацију српског језика, крајем септембра 2004. године, обратио се Југослав Перовић, новинар Танјуга, дописом следеће садржине:
Молим вас да ми разјасните једну дилему, у коју сам „запао“ након доношења једног од најважнијих закона у нас у последње време.
Реч је о увођењу „Пореза на додатну вредност“, који пола наших медија назива „Порез на додату вредност“, како је објављено и у Службеном гласнику.
Међутим, на сајту Министарства финансија Србије пише „Порез на додатну вредност“, што и ја сматрам да је исправно, али половина мојих колега новинара мисли и пише друкчије.
Сматрам да је појаву оваквих и сличних дилема потребно хитно решити, како се не би, евентуално, „одомаћио“ погрешан термин, јер се он касније знатно теже исправља.
Унапред захваљујем и молим за брзо реаговање.
Реаговање Одбора
У Комисији бр. 7 консултовали смо се телефоном а консултовали смо још неке колеге у Одбору. Свима је у уху придев додатни (вероватно само с одређеним видом, који је у женском и средњем роду, ако се занемари нагласак, истоветан с одређеним), и сви сматрају да је за термин боље изабрати синтагму порез на додатну вредност.
И у другим синтагмама чује се само додатни (додатне тешкоће, додатни проблеми, додатна бука итд.), а у образложењу предлога многих закона често се каже да за њихово спровођење нису потребна додатна средства у буџету Републике Србије. У начелу је бољи „чист“ придев (изведен, у овом случају, помоћу суфикса -ан/-ни) него трпни придев употребљен атрибутивно, осим ако не постоје разлози за успостављање семантичке разлике, каква нпр. постоји између придева радан и радни или придева смртан и смртни (Радни човек није морао бити радан иако се тако звао; Сваки је човек смртан и сваки може направити смртни грех). У начелу, такође, трпни придев — мада ни то није обавезно — тражи везу с ким или с чим.
У конкретном случају, није, разуме се, неправилно ни једно ни друго, али нам се синтагма додатна вредност чини мање упитном, док би синтагма додата вредност, односно порез на додату вредност, вукла к томе да ваља прецизирати чему је вредност додата.
Обавили смо разговор и у Министарству финансија и у Републичком секретаријату за законодавство. И њима је у уху придев додатни, односно додатна. Подсетили смо и једне и друге на то да је Одбор својевремено, још у августу 1998, одговарајући на питање ЗОИЛ „Дунава“ у вези с недоумицом око акционарског/деоничарског/деоничког друштва, донео (у Одлуци бр. 3) препоруку да се дâ предност деоничарском друштву. Наиме, сматрало се да је синтагма деоничарско друштво најбоље решење стога што је стилски оправданије узети преведеницу деоничар/дионичар него позајмљеницу акционар, док је између краћег деоничко/дионичко и дужег облика деоничарско/дионичарско бољи дужи облик јер се, ипак, удружују људи, власници деоница, а не саме деонице/дионице.
У сваком случају, синтагма која оличава термин треба да буде устаљена и, ако је могуће, једнозначна. Према томе, без обзира на то што је синтагма порез на додату вредност могући превод енглеске синтагме valuе addеd tax (где је addеd партицип, с основним значењем додат[и/а/о]), у српском је боље рећи додатни, дакле боље је усталити синтагму порез на додатну вредност него синтагму порез на додату вредност.
***
На ову молбу новинара Југослава Перовића најпре је одговорено дописом бр. 17 Комисије бр. 7, који је на 8. седници Одбора за стандардизацију српског језика, одржаној 18. фебруара 2005. године, усвојен као Одлука бр. 50.