Уводне напомене
Одбор за стандардизацију српског језика примио је ових дана фотокопију Расписа број 6-01-1693/03 од 12. маја 2003. године, двостраничног списа чији је предмет означен као Распис и, с потписом министра просвјете и културе Републике Српске др Гојка Савановића, упућен основним школама у Републици Српској, Републичком педагошком заводу и Просвјетној инспекцији.
„С обзиром [на то] да се приближава крај школске године а у току су припреме за прелазак на деветогодишње основно образовање“ — каже се у преамбули Расписа — „желимо вас правовремено упознати са неким обавезама школе у наредном периоду.“
Међу осам обавеза, означених бројкама 1–8, нашу нарочиту пажњу привукла је она под бројем 2, чији кратки садржај овако гласи: „Ученицима бошњачке националности који уче матерњи језик, у школску и ђачку документацију у рубрику за језик треба уписати назив босански језик.“
Ми се не јављамо зато да оспоримо право ученика бошњачке националности да уче свој матерњи језик нити зато да спријечимо уписивање назива босански језик (који је изван терминолошке норме у српском језику), него зато да се нама, лингвистима окупљеним око Одбора, и бројним носиоцима „расписне“ обавезе бр. 2, разјасне неке њене значајне семантичке импликације.
Наш став према двојезичности/тројезичности у основној школи
Најприје бисмо дали двије констатације за које вјерујемо да би биле корисне за измјену или допуну, или, евентуално, за укидање друге расписне обавезе:
(1) Из стилизације обавезе бр. 2 проистиче да има ученика бошњачке националности који уче свој матерњи језик и оних који га не уче.
(2) То би значило да ће се назив бошњачки језик (српски термин) / bosanski jеzik (бошњачки термин) употребити само у документацији оних који тај језик уче.
Ако су ове двије констатације тачне, обавеза о којој је ријеч морала би се битно друкчије стилизовати, што значи да је нужно избјећи синтагму „матерњи језик“ у корист синтагме национални језички стандард. У Босни и Херцеговини, након распада бивше СФРЈ, распао се и заједнички српскохрватски стандардни језик, првенствено у симболичкој равни, јер ниједан од три народа није показао вољу за један, заједнички, назив стандардног језика нити за његову јединствену норму. (Пошто је остао јединствен модел стандардног језика, он је, као систем, уређен низом истовјетних имплицитних норми, али је избор задатих унутарсистемских језичких јединица — од оних у фонологији, морфологији и творби ријечи до оних у лексици, синтакси и стилистици — начелно слободан, а то значи подложан варијацији, односно устаљеној варијантизацији, с тим што постоји и [у бити] извансистемско двојство, екавско-ијекавско и ћириличко-латиничко, које погађа само српски језик, тј. српски језички стандард.) Јединство у комуникацији остаје на дјелу, тј. пуна међусобна разумљивост говорилаца трију националних језичких стандарда није угрожена, без обзира на то у којој су мјери три језичка стандарда истовјетна, веома блиска или различита.
Претпостављајући да у Републици Српској може бити и хрватских и бошњачких насеља у којима је могуће организовати засебну наставу на етничкој основи — и то, вјероватно, само у основним школама — чудимо се што се не спомиње и хрватски језик / hrvatski jеzik, тј. хрватски језички стандард, него само бошњачки језик / bosanski jеzik, тј. бошњачки језички стандард. Да би се ти језички стандарди уписали у ђачку и школску документацију — а то значи, првенствено, у дневник, ђачку књижицу и свједочанство о завршеном осмом разреду основне школе — нужно је да ти документи и настава буду у знаку двојезичности (односно тројезичности) и двоазбучности приликом исписивања свих наставних предмета.
По нашем мишљењу, ако се настава изводи на српском језику, не долази у обзир уписивање језичких предмета који се не изучавају, тј. не долази у обзир да се, на основу имена и презимена, дешифрује национална и језичка припадност ученика која би за собом повлачила уписивање назива бошњачки језик / bosanski jezik и хрватски језик / hrvatski jezik, који би стајао умјесто назива српски језик. Ако се настава изводи на тим двама идиомима, не долази у обзир уписивање назива српски језик, осим ако не постоји обавеза да се српски језик учи и кад се настава изводи на бошњачком и хрватском језичком стандарду. А ако се сва настава изводи на српском језику, ученицима несрпских националности, на захтјев њихових родитеља, треба јамчити право на допунску информацију о несрпском језичком стандарду, односно на допунску наставу на несрпском стандарду, у којем би случају ваљало одлучити како и у коју рубрику да се упише допунски језик и оцјена из њега. Ако је документ на српском језику, у обзир долазе косе црте или заграде како би се назначио засебан назив језика, тј. засебан испис другог назива — бошњачки језик / bosanski jezik и хрватски језик / hrvatski jezik, у којем је првонаведени српски, а другонаведени несрпски термин.
И надаље, по нашем мишљењу, на територији Републике Српске сва документација морала би се водити на српском језику и ћириличком писму, а кад је неопходно, може се, осим дневника, напоредо водити или производити и издавати на којем другом идиому, с њему примјереним писмом. Разумије се, ту ствар нужно је уредити на темељу реципроцитета, тако да исти принцип важи и за Републику Српску и за Федерацију БиХ, односно за њене кантоне или жупаније.
Напомене о сложености проблема и његовом реципрочном рјешавању
Нама је јасно да је проблем сложен и да се његово рјешавање мора смотрено припремити. О његовој сложености свједоче и одлуке Одбора за стандардизацију српског језика посвећене понајвише питању постојања и називања језичког стандарда Бошњака у српском језику (број 1, 1998; број 11, 1999; број 27, 2002; број 35, 2003), које могу послужити као прилог овој одлуци, Одлуци Одбора број 36. Што је проблем сложенији, то заслужује помније и деликатније рјешавање. Такво његово рјешавање искључује затрчавање и истрчавање. Српској страни нису потребни ни прекораци ни (кажњиви) преступи.
Српска страна у језику, култури, просвјети и науци мора бити што деликатнија јер је у прошлости, почесто без разлога, оптуживана за унитаризам, па се та традиција наставља и у новим државним приликама. Стога је неопходно бити упоран у свједочењу да је за унитаризам она понајмање заинтересована — и у Републици Српској и у Федерацији БиХ, и иначе, на западном Балкану и у Европи уопште. Што се пак тиче реципроцитета, требало би да он обухвата не само два ентитета у БиХ него и двије Босни и Херцеговини суседне државе, Србију и Црну Гору и Републику Хрватску.
***
Ова одлука утврђена је на сједници Одборове комисије за односе с јавношћу и рјешавање неодложних питања. Сједници одржаној 20. 6. 2003. године присуствовали су сви њени чланови: Иван Клајн, предсједник Одбора, Слободан Реметић, потпредсједник Одбора, Бранислав Брборић, секретар Одбора, и чланови Одбора Драго Ћупић и Новица Петковић.