НЕДОПУСТИВО ЗАНЕМАРИВАЊЕ НАЦИОНАЛНОГ ЈЕЗИКА

На седници Комисије за стандардни језик у школству, администрацији, издаваштву и јавним гласилима одржаној 20. новембра 2003. године расправљало се, поред осталог, и о судбини српског језика у основној школи, где се тај језик — изузев катедара на филолошким/филозофским факултетима и, однедавна, на Коларчевој задужбини (где се, први пут у нашој културној историји, одржава Семинар српске језичке културе, намењен језичким редакторима, спикерима, новинарима и уредницима јавних гласила и уредницима издавачких кућа, чиновницима у државној управи и локалној самоуправи, као и полазницима из других сектора јавног живота) — једино и учи. На тој седници разматран је и усвојен претходно припремљени нацрт Одлуке Одбора бр. 40, чији садржај, под насловом Недопустиво занемаривање националног језика, следи с образложењем.

***

Препоручује се Министарству просвете и спорта Републике Србије — што вреди, ако томе буде разлога, и за одговарајућа министарства у Републици Црној Гори и Републици Српској, јер Одбор покрива целокупни простор српског језика — да преиспита своју одлуку о броју часова матерњег језика у основној школи и да утврди онолики број часова за наставу српског језика колики је неопходан да ђаци, колико-толико, овладају тајнама српскога књижевног језика, првенствено, али не и једино, у оном његовом виду који се назива српским језичким стандардом.

Није нормално занемаривати властити књижевни језик и сматрати га мање важним од странога/страних језика, чије је знање такође неопходно. Ко не зна ниједнога страног језика, не зна ништа ни о своме — рекао је славни немачки песник Јохан Волфганг фон Гете, који се трудио и око српског језика како би могао боље разумети српске народне песме, што су се својевремено прочуле у целој романтизмом захваћеној Европи. Ми бисмо додали да важи и обратна логика: Ко добро не савлада властити књижевни језик, не може добро научити ни страни. И једно и друго вреди и у овим неромантичним временима.

И досадашње учење српског језика у основној школи било је недовољно и староставно, док га је у средњим школама сасвим потиснула књижевност, домаћа и страна. Једноставно, неразборито је наставити с даљим потискивањем националног језика, у конкретном случају српскога, који је неизоставан службени језик у Републици Србији, Републици Црној Гори и Републици Српској, где се одавно, и изнад европских стандарда, уважавају и други језици, велики и мали, домаћи и страни. Уистину, недопустиво је занемаривање националног језика. Уместо тога, потребно је предвидети бар 50% већи фонд часова од оног који су увели наши слабо промишљени реформатори (шест, а не четири) и из темеља модернизовати наставу и српскога и страних језика.

Образложење

Реформисани школски систем који је прошле јесени, 2002. године, у Србији „кренуо“ од првог разреда основне школе, по ко зна који пут у више последњих деценија, припремљен је једнако непромишљено као и сви који су му претходили. И који су, због тога, нашем школству несразмерно више штетили него што су га унапређивали.

Да ни најновија реформа у том смислу неће бити изузетак, процењујемо на основу целине њених полазишта изложених у документу Министарства просвете и спорта Републике Србије под насловом Посебне основе школског програма за први разред основног образовања и васпитања. Такав свој став заснивамо на многим појединостима које у том документу налазимо, а од њих издвајамо само неколико најизразитијих.

1) Школа је замишљена као играрија будући да се у недељном фонду часова од 18 до 25 најчешће инсистира на дечјим „игровним активностима“, чиме се игнорише способност деце да усвоје и многа сложенија знања од оних која им се сада „прописују“. Деца се тако навикавају на схватање да ће им и живот бити играрија, а то се потврђује широким регистром изборних предмета, међу којима има и таквих чији се смисао не може лако разумети (Образовање за животну средину — поред обавезног предмета Свет око нас, Рука у тестуоткривање света, Животне вештине), посебно због тога што тако формулисани „предмети“ понекад могу изазивати и асоцијације на нешто што аутори нису имали на уму.

2) Аутори овога пројекта игноришу и претходну стручну припремљеност учитеља будући да (у поглављу Полазишта и поступци израде програма за предмете и интегративне теме у првом разреду и њихово повезивање, стр. 13–20) опсежно пишу о оним стручним знањима без којих учитељи не би ни могли ући у учионицу. Ако су та „нова знања преписана с некаквог енглеског предлошка“, то им не може донети потврду највише памети. Ако се без тих предложака никако не може, њима би се место могло наћи у неким књигама друкчије намене, али не и у оној која се своди на план и програм школских активности.

3) Свођењем српског језика (као и матерњих језика уопште) на 4 часа наставе недељно — насупрот неким земљама Европске уније (нпр. Француској, где је број часова троструко већи, 12, и Немачкој, где износи 9, док у Словенији, која је на прагу Европске уније, предвиђени број часова варира између 5 и 7) — потискују се аутентичне националне вредности и подривају темељи националне културе, а њиховим вероватним смањивањем на вишим нивоима школовања припремају се основе за разградњу сваке националне компоненте у целини школског система. (Изборни предмет Народна традиција, у коме би се могли наћи и такви елементи, заснива се, пре свега, на бризи о очувању мањинских традиционалних култура.)

4) Документ о коме говоримо „сачинила је Комисија за први разред у проширеном саставу“ од четрдесетак људи — за које се не зна чиме су се квалификовали за посао чије су резултате потписали, али је занимљиво да међу њима нема ниједног реномираног специјалисте за проблеме српског језика. Због тога се, свакако, у томе документу нашло мноштво правописних и сваких других грешака које би и мање стандардно уређени језик од српскога тешко могао поднети.

5) Основе „новога“ српског школског система, будући да су невешто преписане са страног предлошка, показују неспособност његових твораца да у тако друштвено и национално преважни пројекат уложе и макар нешто сопствене памети. Уместо тога, преписујући туђе документе, показали су да су њихова знања о енглеском језику — можда најбоља, о школи и школству — проблематична, а о српском језику — безнадежна. Ако су, уза све то, у тим пословима, као и у свим досадашњим реформама, најагилнији били психолози и педагози (као специјалисти, увек је тако испадало, који су се показивали спремним да нас поуче како се на најбољи начин може предавати оно што се слабо познаје) — требало би макар размислити о томе да се у свим сличним пословима убудуће њихов допринос ипак рационализује.

С обзиром на све што је речено, Одбор за стандардизацију српског језика процењује да ће тако заснована реформа школског система имати далекосежне негативне последице не само због снижавања нивоа образовања и опште писмености већ и због деградације националне културе уопште.

***

Комисија за односе с јавношћу и решавање неодложних питања — која обавља послове Одбора између његових седница — утврдила је, на својој седмој седници, одржаној 18. децембра 2003. године, предлог одлуке бр. 40. На тај предлог није имао примедаба Драгољуб Петровић, председник Комисије бр. 8. Он се у целини заснивао на предлошку Комисије бр. 8. Ни Одбор за стандардизацију, чија је седма седница одржана 29. јануара 2004. године, није имао примедаба на садржај предлога. Једино је сугерисано да се сачека избор нове владе у Србији како би се одлука упутила новом министру просвете.