Поводом доношења Решења Уставног суда Републике Србије од 28. јуна 2024. године у вези са Законом о родној равноправности Одбор за стандардизацију српског језика је на седници одржаној 3. октобра 2024. године разматрао како се то решење поштује у јавности, посебно у средствима информисања и државним институцијама, и издао
Саопштење
Уставни суд Републике Србије на седници одржаној 27. јуна 2024. године донео је решење којим
„1. Покреће се поступак за утврђивање неуставности Закона о родној равнопшравности („Службени гласник РС“, број 52/21).
4. Обуставља се извршење појединачног акта или радње предузете на основу Закона из тачке 1.“
На почетку образложења наводи се да је Суду поднесено осам иницијатива за оцену уставности наведеног закона, те да је 18. априла 2024. године Уставном суду и Заштитник грађана поднео иницијативу за оцену уставности више одредаба Закона о родној равноправности. Даље је указао на низ одредаба у Закону о родној равноправности чију је законитост и уставност потребно преиспитати.
Из обраћања грађана и већег броја новинара Одбору за стандардизацију српског језика закључили смо да некима није јасно шта значи овај акт, а да неки избегавају да га уваже, иако би по слову закона морали.
Из Решења Уставног суда Републике Србије јасно је да се обуставља примена тог закона, односно извршење свих аката и активности заснованих на њему. Другим речима, до завршетка поступка његове оцене Закон о родној равноправности практично не постоји. То, дакако, важи и кад су у питању одредбе које се тичу језика, боље рећи насиља над српским језиком, због којих је, вероватно у највећој мери, овај закон суспендован. Сви који се служе српским језиком дужни су да користе српски стандардни језик, а родно осетљив језик то није. Ово посебно обавезује средства информисања и све државне институције кад пишу српским језиком. У невладиним и владиним медијима наставља се џендеризација српског језика, која је саставни део „воук“ (woke) идеологије, која је осуђена и од председника државе.
Дакле, нема никаквог ни законског основа да се у српском језику примењује такозвани родно осетљив језик, заснован на једној увезеној идеологији.
Ипак, и после доношења акта Уставног суда често се у пракси и даље намеће тај тзв. родно осетљив језик. Уочава се да неки упорно покушавају да именицама које означавају звања, занимања и сл. на силу учитају мушки и женски род. А општепознато је да су оне само у граматичком мушком роду. Друга је ствар што се особе женског пола могу везивати за одређена звања и занимања код којих природа посла то налаже, а граматика српског језика то прихвата без наметања. Апсурдност наведеног се показује и у томе што неки, поред речника, настоје интервенисати чак и у граматици.
Влада Републике Србије – генерални секретаријат – 29. јула 2024. обавестила је Адвокатску канцеларију Радић да се „до доношења коначне одлуке Уставног суда обуставља извршење појединачних аката донетих и радњи предузетих на основу одредаба Закона о родној равноправности, самим тим и сви други прописи донети на основу наведеног Закона имају исту правну судбину“, што значи и Стратегија за родну равноправност од 2021. до 2030. године.
И у многим државним институцијама као да не знају да су обавезни да поштују одлуке Уставног суда Републике Србије, а и став Владе према конкретном решењу суда, па и даље примењују тзв. родно осетљив језик. Поставља се питање чије то законе они спроводе ако не спроводе одлуке највише судске инстанце у земљи и став своје владе према њој. Проводе ли то налоге идеолошких организација? Примери за то могу се наћи и у актима појединих министарстава. Тако у допису једне комисије Министарства науке технолошког развој и иновација из септембра ове године примењује се и граматика тзв. родноосетљивог језика, што није српски стандардни језик, већ се ради о идеолошком насиљу над њиме. Такође, ни Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог не поштује наведено решење Уставног суда (погледати многобројне примере са званичног сајта: „Ведрана Перовић, начелница у Сектору за омладину Министарства туризма и омладине, Соња Тошковић, извршна директорка Београдског центра за људска права и координаторка Платформе организација за сарадњу са УН механизмима, проф. др Ивана Крстић, професорка Правног факултета, … Милица Борјанић, чланица Савета за младе“), те је јасно да и оно наставља активности на том плану.
Погрешно је очекивање да ће насилним наметањем тзв. родно осетљивог језика у употебу то „затечено стање на терену“ постати норма. Да ли ће нешто из језичке употребе ући у стандардни језик, не зависи од тога колико се често чује, већ од тога да ли је у складу са унутрашњом структуром српског стандардног језика. Нашу културу не обавезује, и не сме, оно што су појединци усвојили из приручника и на семинарима за уродњавање језика, и то сада примењују у медијима и државним актима.
Одбор за стандардизацију српског језика још једном подсећа да је примена Закона о родној равноправности донесеним решењем Уставног Суда Републике Србије обустављена до доношења коначне одлуке о њему. Зато позива све који се служе српским језиком у своме послу да користе српски стандардни језик како је он прописан његовим инструментима – граматикама, речницима и правописом. Ово посебно важи за средства информисања и све државне институције, укључујући и оне из домена образовања и васпитања, и све друге кад свој посао обављају користећи се српским језиком.
Председник Одбора
проф. др Срето Танасић,
дописни члан АНУРС