Реаговање Одбора за стандардизацију српског језика
На два састанка (25. и 30. августа 2006. године) одржана у Институту за српски језик САНУ покренута је, између решавања осталих језичких ситница, и иницијатива за боља решења назива министарстава.
На састанку одржаном 12. 9. 2006. године, такође у Институту за српски језик САНУ, на коме су били присутни чланови Одбора и његових комисија, те директор Института, одређеније се о овоме питању говорило. Сви су се сложили с тим да су потребна боља решења – стилски уједначенија, језички и прагматички примеренија ономе што ти називи представљају, чиме се лакше могу одредити и препознати.
Договорено је да се сачини посебна одлука о томе и што хитније достави Влади и њеним ресорима како би се та решења уградила у евентуалне промене закона о министарствима и закона о Влади.
Предлог
Предлажемо промену следећих назива министарстава:
1. Министарство унутрашњих послова;
2. Министарство финансија;
3. Министарство правде;
4. Министарство за државну управу и локалну самоуправу;
5. Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде:
6. Министарство привреде;
7. Министарство рударства и енергетике;
8. Министарство за капиталне инвестиције;
9. Министарство трговине, туризма и услуга;
10. Министарство рада, запошљавања и социјалне политике;
11. Министарство науке и заштите животне средине;
12. Министарство просвете и спорта;
13. Министарство културе;
14. Министарство здравља;
15. Министарство вера;
16. Министартсво спољних послова;
17. Министарство одбране;
у:
1. Министарство за унутрашње послове;
2. Министарство за финансије;
3. Министарство за правду (боље: за правосуђе!);
4. Министарство за државну управу и самоуправу;
5. Министарство за пољопривреду, шумарство и водопривреду;
6. Министарство за привреду;
7. Министарство за рударство и енергетику;
8. Министарство за капиталне инвестиције;
9. Министарство за трговину, туризам и услуге;
10. Министарство за рад, запошљавање и социјалну политику;
11. Министарство за науку и заштиту животне средине;
12. Министарство за просвету и спорт (није лоше ни: Министарство за образовање!);
13. Министарство за културу и медије;
14. Министарство за здравство;
15. Министарство за верске послове;
16. Министартсво за спољне послове;
17. Министарство за војна питања.
Аналогно датим предлозима, могу се решити и називи евентуалних нових министарстава.
Образложење
У српском језичком стандарду постоје два модела којима се може исказати сложени назив установе, државних институција, стручних удружења и друштава, као и уопште припадности, порекла, тицања, намене, циља.
Први модел је с ГЕНИТИВОМ БЕЗ ПРЕДЛОГА, што је свесловенска одлика, a њиме се казује оно чега се тиче, на шта се односи појам означен речју од које он зависи. У највећој описној, па и нормативној граматици, академика Михаила Стевановића – Савремени српскохрватски језик II, Граматички системи и кљижевнојезичка норма, СИНТАКСА,Научна књига, Београд, 1969, стр. 167–204, опширно се наводе значења генитива без предлога. Ту се каже и то да је „генитив по свом значењу најсложенији и по функцијама најобухватнији падеж“.
Наведени називи министарстава с генитивом казују оно чега се тиче, на шта се односи појам означен речју од које зависи. Истовремено, тиме се означава и то да неки појам припада некоме или нечему, да се дотиче нечег сродног по пореклу. Тако се, на пример, неко министарство тиче просвете и спорта, припада просвети и спорту, друго, опет, тиче се културе, правде, здравља (здравства?), науке и заштите животне средине, односно припада томе. Како је већ речено, тај модел по свом значењу – најсложенији је, a пo функцијама – најобухватнији.
Модел с АКУЗАТИВОМ + предлог ЗА такође је опширно описан у поменутој Стевановићевој граматици (стр. 411—418). И он има бројна значења, а најуопштеније може се рећи да казује коме, односно чему је нешто намењено или усмерено. Суженост конструкције акузатив + предлог ЗА у називу министарстава истиче њихово вођење, руковођење, управљање одређеним ресором на основу датих овлашћења – струком, делатности, надлежности, подручјем деловања, органом државне управе с министром на челу, а све ради успостављања система (хијерархије) – субординације, потчињености, контроле, надзора. Постоје и другачији процеси – децентрализације, демократизације и деполитизације,којима поједина министарства преносе део својих овлашћења на ниже органе локалне самоуправе и локалне управе, па се на тај начин и сама министарства демократизују. Министарство просвете и спорта, рецимо, има школске управе као организационе јединице и службе у свом седишту, којима се део овлашћења преноси на локалну заједницу, а стручне послове поверило је заводима за унапређивање васпитања и образовања и стандард и квалитет.
Овај опширнији приказ прегледа оба модела послужио је да препоручимо АКУЗАТИВ + предлог ЗА као боље решење за назив министарстава од решења ГЕНИТИВ БЕЗ ПРЕДЛОГА. У том смислу настојали смо да урадимо стилске поправке и дотеривања, не прежући ни од прагматичности језичког исказа којим се постиже уједно и квалитетнија језичка оствареност.
Нацрт текста одлуке сачинио је Јован Вуксановић, секретар Одбора. Нацрт је дотеран и прихваћен на 5. седници Комисије бр. 7, одржаној 17. 10. 2006. године и усвојен као Одлука бр. 53.
Седници су присуствовали чланови Комисије: Иван Клајн, Слободан Реметић, Драго Ћупић, Милорад Дешић, Јован Вуксановић и Милан Тасић, члан Комисије бр. 8.