ПОВОДОМ КОНСТРУКЦИЈЕ ЗА + ИНФИНИТИВ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Одлука

Упркос приметној учесталости конструкције за + инфинитив, с једне стране, те сложености њенога значења и тако проистеклим тешкоћама да се лако замени неким домаћим еквивалентним обликом или обрасцем, с друге, она се мора одредити неграматичном стога што у српском језику важи правило које предвиђа неспојивост предлога и неког глаголског облика. Стога би прихватање конструкције за + инфинитив као стандардне представљало нарушавање и мењање правила устројавања синтагми у српском језику, што би, имајући у виду конкретан инвентар јединица и ограниченост њихове дистрибуције на претежно разговорни језик, било неоправдано, тим пре што је реч о само једном типу предлошке синтагме – уз предлог за.

Зато се не препоручује употреба конструкције за + инфинитив у добром српском књижевном језику.

Образложење

Премда се за дистрибуцију инфинитива у српском језику начелно може рећи да је, пред налетом балканизма у виду конструкције да + презент, релативно ограниченa, како на нивоу саме језичке структуре, на плану морфосинтаксе и синтаксе (нпр. у говору Новог Сада забележено је да се у оквиру футура 1 среће у више од 80% случајева, док у модалним конструкцијама његова фреквенција опада на свега 24%), тако и територијално (југоисточни делови српског говорног подручја су инфинитив скоро сасвим изгубили), инфинитив се среће у нетипичном обрасцу за српски језик, у конструкцији са предлогом за, при чему се у говорној пракси не уочава тежња да буде замењен или да се барем употребљава у алтернацији са еквивалентним конструкцијама или структурама усклађеним са стандарднојезичком нормом.

Конструкција за + инфинитив представља германизам, премда се не могу искључити ни утицаји других језика (нпр. италијанског), који се у оквиру именских синтагми јавља у атрибутској функцији, где се најчешће среће уз именице које значе храну или пиће (нпр. бурек, јело, кафа, храна, као у синтагми кафа за понети), али у новије време, понекад са шаљивим призвуком, и уз неке друге именице (нпр. апотека, дом, знање, интернет, мода, музика, пријатељ, сајт; као у синтагми апотека за понети), или неке неодређене заменице (ишта, нешто; нпр. нешто за јести).

Осим тога, та конструкција се јавља и као део глаголске синтагме, и то у функцији допуне, најчешће уз глаголе јесам и имати, нпр. То је за бацити; За очекивати је да…; То је за не поверовати; Имаш ли довољно за јести? и сл. Гледано из перспективе саставних елемената конструкције, осим предлога за, у том структурном обрасцу се најчешће појављују глаголи давања или говорења, нпр. дати, купити, поклонити, понети, продати, узети те рећи, учити али и наћи, јести, попити, убити и сл.

Ако погледамо одговарајуће конструкције у немачком језику, као највероватнијем језику даваоцу, у њему се могу издвојити два одговарајућа структурна типа: (а) инфинитивна конструкција (zu + Inf); и (б) конструкција с поимениченим инфинитивом (zu + Dat), што значи да је у последњем случају реч о предлошко-падежној конструкцији:(a)Ich habe zu essen; (б)Kaffe zum Mitnehmen; Das ist nicht zum Aushalten. Овај податак је веома важан, јер указује да је реч о структурном калку, при чему у процесу језичког трансфера бивају изгубљена или преиначена категоријалнограматичка обележја оних аутосемантичних лексичких јединица које улазе у састав конструкције. Основ проблема, дакле, у овом случају лежи у чињеници да се у немачком језику глаголска именица најчешће твори конверзијом од инфинитива, при чему добија облик средњег рода: leben (живети) : das Leben (живот). То, међутим, не значи да би адекватан еквивалент облику кафа за понети требало да је кафа за ношење, утолико пре што бележимо и упитне реченице као За овде или за понети?, што показује да је у претходноме примеру инфинитив употребљен, заправо, прилошки.

До немогућности једнообразне замене наменском конструкцијом за + акузатив долази отуд што се та инфинитивна конструкција не употребљава у искључиво наменском значењу. Штавише, у реконструкцији базичног значења најпре се, по правилу, мора реализовати модални глагол, моћи или требати, а затим и одговарајући предикат, или предикати којима се упућује на специфичан облик употребе, функционисања или вредновања каквог појма, што често представља неекономично језичко решење: кафа за понети = КАФА КОЈА СЕ МОЖЕ ПОНЕТИ; то је за бацити = ТО СЕ МОЖЕ БАЦИТИ. Стога је јасно да је немогуће наћи само једну општеважећу замену за ту конструкцију, што се супротставља начелу језичке економије. Понекад се значење конструкције за + инфинитив може исказати на неколико начина, уп. То је за бацити и ТО СЕ МОЖЕ БАЦИТИ, или то је за БАЦање; То је за не поверовати и то је да не поверујеш; То је за не издржати = ТО ЈЕ НЕИЗДРЖИВО.

Поједини примери именских синтагми са инфинитивном конструкцијом лако би се могли заменити придевско-именичким синтагмама: апотека за понети = ПРЕНОСИВА апотека; интернет за понети = МОБИЛНИ ИНТЕРНЕТ и сл.

Избор алтернативе конструкцији за + инфинитив може зависити од тога да ли је реч о језику маркетинга, или о друкчијим околностима изражавања одговарајућег значења. На пример, израз кафа за понети се толико уобичајио на многим местима где се кафа продаје да није реално очекивати да ће он бити замењен неким другим изразом, али купац увек има могућност да каже Дајте ми једну кафу коју ћу понети или Дајте ми једну кафу да понесем.

Да закључимо. И без жеље и намере да за сваки појединачни случај понудимо мање или више успео супституент, треба нагласити да очекиване и предвидиве тешкоће при превођењу и прилагођавању страних граматичких образаца, или при преиначивању оних који су већ уврежени, не треба да буду изговор за одступање од нормом предвиђених и у српском језику расположивих граматичких образаца. Како и сами горенаведени примери показују, у српском језику, барем за неке указане случајеве, могуће је наћи и по неколико одговарајућих супституената, што сведочи да се не може говорити о мањкавости система, већ пре о неодговарајућој примени системских правила. Стога, конструкцију за + инфинитив треба избегавати у добром српском књижевном језику иако се не може потпуно искључити њена повремена и лексички врло ограничена употреба, пре свега у колоквијалном изражавању или у језику рекламе, поготову када се тежи краткоћи и „онеобичавању“ израза и када је тешко таквим конструкцијама наћи кратку и тачну замену која је добро уклопљена у српски језички систем.

***

Нацрт ове одлуке саставио је Миливој Алановић, члан Комисије за синтаксу. Текст одлуке усвојен је на петнаестој годишњој седници Одбора за стандардизацију српског језика 12. 12. 2012. године.