На адресу члана Одбора за стандардизацију српског језика упућено је питање да ли је ијекавски изговор дозвољен у службеној употреби српског језика у Републици Србији. У образложењу подносиоца овог питања Одбору наведено је да му је приликом пријаве теме на специјалистичким студијама на једном факултету Универзитета у Београду враћен на исправку приложени материјал са захтевом да он буде написан екавским изговором будући да је ментор сматрао да је у Републици Србији у службеној употреби српски језик само екавског, а не и ијекавског изговора.
Одговор
У службеној употреби српског језика у Републици Србији равноправна су оба изговора ‒ екавски и ијекавски. Ова два изговора, екавски и ијекавски, настала су од некадашњег словенског гласа јат (ѣ/ĕ). У Републици Србији је подручје ијекавског изговора некада било шире него што је данас, обухватајући већи део простора југозападне и западне Србије. Током последњих двају векова то подручје се постепено сужавало будући да се водећи културни, просветни, научни и економски центри, попут Београда и Новог Сада, налазе на подручју екавског изговора. У Републици Српској (БиХ) и у Републици Црној Гори, готово безизузетно, у употреби је српски језик ијекавског изговора.
Образложење
У нормативним приручницима српског језика наглашено је да су екавски и ијекавски изговори српскога језика равноправни. У свим значајнијим описним речницима српског књижевног језика (у издањима Матице српске и Српске академије наука и уметности) све одреднице имају равноправно заступљено екавско и ијекавско наречје: дете ијек. дијете; певати ијек. пјевати; белешка ијек. биљешка.
Описана језичка реалност претворена је и у правне норме о службеној употреби српског језика. У Члану 10 Устава Републике Србије из 2006. године стоји да су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо. У Члану 1, став 1 Закона о службеној употреби језикâ и писама у Републици Србији из 2018. године пише да је у службеној употреби српски језик. У Закону о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма из 2021. године у Члану 1, став 1, каже се да се српским језиком сматра „стандардизовани тип српског језика, као средство и опште добро националне културеˮ. Иако у наведеним правним актима није експлицитно речено да службена употреба подразумева и екавски и ијекавски изговор српског књижевног језика, имплицитно се упућује, према важећој норми српског књижевног језика, да се она мора односити на оба изговора у Републици Србији. У „Правопису српског језикаˮ Матице српске (2011) изричито се каже: „Српски књижевни (стандардни) језик има два равноправна изговора: екавски и ијекавски. […] Избор између два изговора је слободан, уз само једно оганичење: није допуштено њихово мешање, ни у говору ни у писаном тексту, осим у уметничким делима (нпр. књижевним, позоришним и филмским), где изговор може да послужи као средство карактеризације појединих ликоваˮ (22). У образложењу Европског суда за људска права у Стразбуру приликом изрицања пресуде у корист извесног адвоката, који је био дискриминисан у једном судском процесу у Републици Србији јер је користио ијекавски изговор, речено је да „Влада Републике Србије и Матица српска наводе да српски језик има екавицу и ијекавицу као две [изговорне] варијанте и да се обе варијанте могу користити у службеној употребиˮ (Милош Ковачевић, Знају ли судије Уставног суда шта је српски језик?, Списи одбора за стандардизацију српског језика XIX‒XXI, 2023, 200).
Препорука
Одбор за стандардизацију српског језика, највише стручно тело у области нормативистике, основано с циљем да заједно са државом утврђује и спроводи језичку политику, у свом допису Конференцији универзитета Србије 3. јуна 2019. године затражио је да се ова организација заложи да се предмет Српски језик уведе на све факултете у Републици Србији. У образложењу предлога пише да је он покренут „ради учења српског стандардног језика, функционалног описмењавања за струку за коју се студенти спремају и познавања важних чињеница везаних за српски језик, као битног дела опште културе сваког факултетски образованог човека, неопходне за успешно укључивање у друштвоˮ. Сматрамо да проблем о којем је реч у овој одлуци, а тиче се неупућености универзитетског професора о службеној употреби српског језика у Републици Србији, не би постојао уколико би факултети, сходно својим програмима, у своје наставне планове уврстили и предмет Српски језик. Шире посматрано, таква пракса, када је реч о настави језика у службеној употреби на факултетима, прихваћена је у великом броју европских држава.